Možete li da zamislite kako putujete do posla u robotskom taksiju poput onog prikazanog u kultnom filmu “Totalni opoziv” sa Arnoldom Švarcenegerom? Ideja iz devedesetih pripada naučnoj fantastici, ali danas Mercedes Benz ima poluautomatski sistem upravljanja vožnjom koji će ugrađivati u narednih pet godina, dok Uber takođe polaže nade u budućnost samostalne vožnje. Smatra se da će njihovo partnerstvo sa kompanijom Volvo doprineti ambicijama da zamene flotu samo-zaposlenih vozača autonomnm vozilima.

Akademici MIT univerziteta Erik Brinjolfson i Endrju Mekafi smatraju da bismo se svi mogli unapred radovati šansi produženog slobodnog vremena jer će nas robotske tehnologije osloboditi napornog rada. Osim činjenice da će velike kompanije držati oko na troškovima i često se odlučivati za brze i jeftine alternative.

Manje rada, više dokolice?

Ovo nije novi koncept. Karl Marks je tvrdio da će tehnologija pomoći da se radnici oslobode napornog rada i dovesti do smanjenja radnog vremena. U 1930-oj je Bertrand Rasel pisao o dobrim stranama “još malo dokolice” a ekonomista Džon Mejnard Kejns je predvidio da će automatizacija omogućiti kraću radnu sedmicu od ukupno 15 sati.

Danas je već uobičajeno da slušamo pretnje kako će roboti izbrisati milione radnih mesta, od proizvodnje automobila do bankarskog sektora. Međutim, paralelno sa nestajanjem ovakvih radnih mesta promeniće se i način na koji radimo.

Nove mogućnosti ili ropstvo?

Neki smatraju da će digitalne platforme omogućiti ljudima da budu svoji šefovi sa slobodom da biraju kada i gde će raditi te kolika će im biti zarada. Ljudi će biti podsticani da zarađuju za život kombinovanjem poslova – kao vozač jednog dana (preko aplikacije Uber ili Deliveroo) a zatim se preorijentišu na digitalne “mikrozadatke” (mali delovi posla kao što je označavanje slika ili prevođenje teksta koje se obavlja na virtuelnoj platformi).

Budućnost u kojoj je posao zamenjen slobodnim vremenom je svima privlačna ideja. Ali u realnosti danas mnogi ljudi rade produženo radno vreme na poslovima koji su sve manje sugurni, fragmentarnih prihoda i na nestabilnom tržištu rada. Tehnologija nije oslobodila ljude od napornog rada kao što se nekada pretpostavljalo već je kreirala nova ograničenja, ulazeći u slobodno vreme i društveno okruženje ljudi putem digitalizacije života.

Premda tehnologija može da zameni zastarele poslove, novi način rada nameće nove zahteve. Većina korporacija teži da zaštiti svoje interese (maksimizacija profita) što vrlo često znači angažovanje jeftine radne snage pre nego investiranje u skupe kapitalne infrastrukture.

Nema zamene za ljude

Razvoj i usvajanje tehnologije nije snaga bez uticaja, ali je umnogome oblikovana politikom i ekonomijom. Premda automatizacija može da zameni neke poslove, tehnologija se retko pokaže kao zamena za ljude. Zapravo, poslovi postaju kodirani i svedeni na uzani niz operacija u kojima nema nikavih veština. Tehnologija je duboko povezana sa odnosima moći i uglavnom ne doprinosi smanjivanju nejednakosti u društvu već se izgrađuje na postojećim nejednakostima.

Primena digitalnih tehnologija može se povezati sa rastom neizvesnog, intenzivnog i nekvalitetnog rada kao što svedoči primer Amazon skladišta koja koriste tehnologiju kako b nadzirala izvršavanje i dehumanizovala radno okruženje. Ukupni efekat je polarizovano tržište rada – nisko kvalifikovani radnici sa niskim prihodima uporedo sa elitom koja uživa u sigurnijim poslovima (bar za sada).

Verovatnije je da će se budućnost posla vrteti oko strategija za održavanje nivoa troškova gde se ograničava investicija u infrastrukturu i efikasne tehnologije a umesto toga uzima jeftina radna snaga. Verovatnije je da će rukovodioci posegnuti za digitalnim tehnologijama zbog straha od gubitka kontrole. Rukovodioci bi morali da podele kontrolu i naprave režim zapošljavanja koji podržava istinsku samodisciplinu. Na žalost, moderni kapitalistički odnosi i geopolitički sistemi vlade nisu tolerantni na takav egalitarijanizam.