“Pa lepo sam mu rekao/la šta da uradi, a on/a i dalje radi po starom!?” Koliko sam samo puta čuo ovu rečenicu i sve njene verzije poput one: “Pa što se opet žali na isto ako sam mu već rekao/la kako tome da pristupi!?”

Znam, to rešenje koje ste ponudili je, siguran sam, odlično. Jedini izazov je u tome što je najverovatnije da je to rešenje odlično samo za vas tj. samo za vaš mozak. Naime, studije koje se bave istraživanjima na mozgu (neuroscience), pokazuju da svi mi imamo veoma različit mentalni sklop. Ono što radi u vašem mozgu (vašem računaru) gotovo izvesno neće raditi u nekom drugom. Davanjem saveta nekoj osobi vi praktično uzimate problem druge osobe, unosite ga u svoj računar i izbacujete rešenje za svoj mentalni sklop. 

Kako bismo razumeli koliko je mozak kompleksna mašina i drugačija za svakog od nas ponaosob, evo par činjenica kojima nas uči savremena nauka: mozak ima oko 100 milijardi neurona. Svaki neuron ima i do 100.000 dendrita (razmišljajte o njima kao korenju koje skuplja informacije za neuron) i jedan akson (zamislite akson kao stablo drveta koje sprovodi informacije). Konekcije između naših neurona, koji su povezani dendritima, su naše mentalne mape koje usmeravaju naše misli i naša ponašanja. Ako želite da znate na koliko različitih načina naši neuroni mogu biti povezani, jednostavno pomnožite broj neurona sa njhovim korenjem i stablom…da pojednostavimo, dobićete veći broj nego što ima atoma u poznatom univerzumu. Da se vratimo na poentu – svako od nas ima unikatno podešen mozak i šanse da ono što odgovarama vašim podešavanjima isto tako odgovara i nekom drugom su prilično male.

Da bi uvideli koliko je svačiji mozak različit ne moramo da iščitavamo najnovija istraživanja – dovoljno je da uzmete računar ili telefon druge osobe nakon godinu dana korišćenja i videćete koliko je organizacija foldera drugačija u odnosu na vašu. 

Takođe, ukoliko i uspete da osmislite savršen savet za drugu osobu, bolje ga sačuvajte za sebe jer je velika verovatnoća da odbacimo ono što sami ne smislimo. Naime, čim počnemo da pričamo drugome šta treba da uradi mi se i nesvesno postavljamo u ulogu roditelja i, ukoliko nemamo visok stepen poverenja, vrlo verovatno ugrožavamo status te osobe. Kad nekome ugrozite status, kiseonik i glukoza iz njegovog prefrontalnog korteksa (deo mozga zadužen za kompleksno i kreativno razmišljanje, kolaboraciju tj. sve ono što vam je potrebno za posao) odlaze u amigdalu (takozvani životinjski mozak zadužen za emotivne reakcije) i sposobni smo samo da napadnemo ili bežimo. 

 

Ako ne možemo da kažemo ljudima šta da urade, kako možemo da se postavimo? Pre nego što nastavim dalje, zamoliću vas za dozvolu da vam iznesem neke predloge. Ukoliko je imam, nastavite da čitate tekst, u suprotnom, hvala vam na ukazanom strpljenju i do sada.

Ako ste nastavili, znači da imam vašu saglasnost a to je upravo prva stvar koju želite da dobijete – dozvolu da popričate na temu koja muči vašeg zaposlenog. Sledeći korak je, kao što ste verovatno i pomislili, da im pomognemo da sami reše svoj problem. Ključna stvar je da pomognete osobi da bolje razmišlja. Razmislite, u 21-om veku uglavnom plaćamo ljude da razmišljaju, a onda ih blokiramo tako što im govorimo šta treba da rade.

Ne morate biti ekspert kouč da biste pomogli ljudima da bolje razmišljaju (iako to naravno pomaže). Dovoljeno je za početak da pratite sledeći princip tri nivoa razgovora:

Pitajte ih za mišljenje

Postavljate otvorena pitanja koja pre svega počinju sa “kako” i “šta”? Npr. Kako bi mogao/la da razmisliš o tome i iz drugog ugla? Šta bi još mogao/la da uradiš na tu temu? Ukoliko i ne smisle odmah odgovor, a imate vremena na raspolaganju, dajte im i par dana da razmisle.

Ukažite na različite mogućnosti

Drugi nivo je kad vidite da su zaglavili da im, prethodno pitajući za dozvolu, ponudite neke opcije koje mogu da im budu od pomoći (opet, ne dajete im rešenje, samo im nudite opcije)

Najzad…

Treći nivo, koji koristite samo kad je hitno da se donese odluka ili prva dva nivoa nisu dala rezultate – da im, opet uz dozvollu, ponudite rešenje. 

Ne morate mi verovati na reč – probajte. Kao što smo već pomenuli, nije neophodno da budete profesionalni kouč iako veoma pomaže da unapredite svoje koučing veštine.