Jedan matematičar je na pitanje da li će ikada postojati računari pametni kao ljudi odgovorio: “Da, ali samo na kratko.”

Mislio je da jednom kada se računari dovedu do ovog nivoa, ništa ih neće sprečiti da se kontinuirano unapređuju i uče. On je ovu iznenadnu eksploziju inteligencije nazvao „tehnološka jedinstvenost ” i smatrao je da sa ljudskog stanovišta to nije dobra vest.

Da li je zaista bio u pravu, i ukoliko jeste, šta treba uraditi po tom pitanju?

Veštačka inteligencija transformiše skoro svaki segment naših života, počev od zdravstvene zaštite gde poboljšava način dijagnoze i lečenja bolesti, preko uzgoja hrane, proizvodnje i isporuke novih proizvoda, pa do toga kako upravljamo finansijama, napajamo domove električnom energijom i putujemo od tačke A do tačke B.

Kao i svaka tehnološka revolucija, i ova je već otvorila mnoga pitanja koja se tiču sigurnosti, etike, osvešćenosti društva da je prihvati i spremnosti industrije da je realizuje.

Ispravna strategija zavisi od vremena potrebnog da se razvije koncept veštačke inteligencije poput čovekove (General Artifical Intelligence eng.), a to može biti za 10, 30, 100 ili više godina, pa se postavlja pitanje da li je uopšte moguće postaviti strategiju i predvideti izazove koji predstoje?

Drugo pitanje se odnosi na finansiranje istraživanja u ovoj oblasti i da li su istraživački centri pripremljeni i raspolažu stručnim kapacitetima i opremom potrebnom za istraživanje?

Takođe, vrlo je važno i ko su korisnici te nove, redefinisane i unapređene tehnologije?