Kriza i odgovor

Puno se diskutuje o predstojećoj globalnoj krizi (da pomenem samo neke: Adam ToozeAnn Pettifor, kao i marksističke ekonomiste Michael Roberts i John Smith), a i sam sam o tome pisao i govorio nekoliko puta (prvo u novembru, zatim decembru 2018, a treći put na mom blogu). Međutim, ono što pored svega toga postaje sve važnije u pogledu ove teme jeste veza između krize i klimatskih promena na sistemskom nivou (primera radi, veza između izmeštanja proizvodnje i izmeštanja zagađenja u zemlje periferije, te ogroman razvoj monopola i proizvodnja otpada, na primer). Ipak, mislim da postoji direktnija veza između klimatskih promena i navedene krize o kojoj se nije toliko pričalo, a kojoj je potrebno posvetiti više pažnje. To je na prvi pogled ne tako očigledna veza između požara u Amazoniji i uređivanja trgovine između Evropske Unije i zemalja Merkosura (Argentina; Brazil; Paragvaj; Urugvaj i Venezuela). Pre nego što analiziramo ovu ključnu vezu između trgovine i požara, potrebno je dodatno istaći kontekst u kojem je do nje i došlo.

Pozadina

Taj kontekst bi najbolje bilo sagledati kroz razliku između tri odgovora na trenutnu i prethodnu krizu iz 2008 u Kini, SAD i Evropi. Od ovih je naročito bitan pre svega Evropski odgovor na krizu iz 2008. Naime, jedan od najzanimljivijih načina studiranja odgovora svetskih ekonomskih sila na poslednju krizu (2008), sastoji se u isticanju asimetrije između EU, s jedne strane, i odgovora Kine i SAD, s druge. Ono što je bitno da se naglasi da jeste da je Evropska Unija, za razliku od SAD koje su uspele da uvedu najveći fiskalni stimulus u istoriji svih zapadnih država, i od Kine koja je sopstvenim fiskalnim i kreditnim stimulusom nadmašila čak i SAD[1], imala sasvim različitu reakciju u vidu rezanja javnih troškova i uvođenja mera štednje. Rezultat toga je često bio smanjenje unutrašnje potražnje sopstvenih država-članica (za kapitalna i potrošna dobra, pogotovo za zemlje periferije), što je, zauzvrat, smanjilo uvoze sirovina i polugotovih proizvoda u EU.

To se odrazilo u padu globalne cene roba od 37% (koji se zaustavio zahvaljujući pre svega kreditnom stimulusu Kine)[2]. To je ono što odgovor EU na poslednju krizu učinilo drugačijim u odnosu na ostale svetske sile[3].

Nemačka industrija automobila

Što se tiče industrije automobila uopšte, ne samo da je ona od značaja za privredu Evropske Unije i njenog najvećeg igrača – izvozno-orijentisane Nemačke – već je od izuzetne važnosti i u međunarodnoj trgovini: svetska automobilska industrija ukupno čini skoro desetinu, odnosno 8% svetskog BDP-a (unutar Unije, automobilska industrija čini 7% ukupnog BDP-a EU). Međutim, ni ova industrija nije ostala netaknuta padom svetske potražnje. Naprotiv, automobilsku industriju je širom sveta ovaj pad ozbiljno poljuljao. On je bio izražen u Evropi, a pre svega u Nemačkoj. Naime, pad profita u Nemačkoj industriji automobila postaje razumljiv tek naspram ove pozadine, odnosno, uzevši u obzir evropski odgovor na krizu.

Situacija ni danas nije puno bolja: nemačka industrija automobila (Damler [Mercedez], Volkswagen, BMW, Opel itd.) doživela je famozni pad u svojoj prodaji u trećoj i četvrtoj četvrtini prošle godine, što je podstaklo nagađanja o tome da li se i sama Nemačka nalazi na rubu recesije. Ironično, to je usledilo nakon čuvenog „Dieselgate“ skandala, kada se otkrilo da su najveći nemački proizvođači automobila u velikoj meri falsifikovali svoje podatke o emisijama zagađenja:

Dieselgate, koji je prvi put isplivao u septembru 2015, zadao je jak udarac industriji automobila. Skandal, centriran oko Volkswagen-a, otkrio je falsifikovanje podataka o emisiji zagađenja. U konačnici, on će dovesti do kazni i kompenzacija od više milijardi evra, krivičnih postupaka protiv rukovodilaca, i masivnog narušavanja reputacije, ali će delovati kao ništa više od kijavice. Priča će nastaviti da se vrti oko rekordnih prodaja, rekordnih marži i rekordnih profita, pre svega vođenih snažnom kineskom potražnjom.

Kao što sam ranije napomenuo, ova „snažna kineska potražnja“ je opala 2018, a trgovinski rat između Kine i SAD tome nimalo nije pomogao. Možemo zamisliti da je jedina stvar koja bi stvarno mogla da spasi čitavu situaciju osetno proširenje izvoza na druga tržišta. Ne iznenađuje stoga što je to upavo jedna od ključnih industrija koja je favorizovana unutar na brzinu zaključenog dogovora EU-Merkosur (dostupan ovde).

Dogovor

Ukoliko se pitate šta predstavlja ovaj dogovor, evo dva sažetka sa jednog medijskog portala i jednog članka[4]:

Dogovor između EU i četiri zemlje Merkosura – Argentine, Brazila, Paragvaja i Urugvaja – najavljen je prošlog petka nakon dve decenije isprekidanih pregovora, što bi mogo dovesti do formiranja najvećeg područja slobodne trgovine na svetu;

i:

Zemlje Merkosura obavezuju se da povuku visoke tarife na automobile (35%),  mašineriju (do 20%) i hemikalije (do 18%).

Industrija automobila ima najveći značaj za ekonomiju Evropske unije (EU) i igra glavnu ulogu međunarodnoj razmeni. Na osnovu izjava predstavnika Udruženja evropskih proizvođača automobila citiranih u ovom izveštaju, potencijal za rast ove industrije sa sporazumom je veoma značajan:

Merkosur je tržište od skoro 270 miliona ljudi na kojem je prošle godine prodato 3,3 miliona novih automobila. EU je u ovu regiju tokom 2018. godine izvezla 73 000 automobila, što predstavlja 2,2% ukupnog tržišta. Spram toga, Merkosur zemlje su iz ostalih zemalja uvezle nekih 234 000 automobila što pokriva skoro 8% tržišta.

„U povoljnim uslovima postoji realan potencijal za rast EU auto-industrije, s obzirom na veličinu Merkosur tržišta, kako u pogledu na populaciju tako i na BDP.“ izjavio je generalni sekretar ACEA-a, Erik Jonnaert.

Takođe, kako ugovor propisuje, imaće dodatnu mogućnost da se prijavljuju za vladine ugovore pod istim uslovima kao i domaće kompanije.

U toj tački, ono što su time dobili je čak bolje od onoga što bi dobili sa TTIP, koji te opcije nije dopuštao. (Zanimljivo je da je i Merkosur dogovor kao i TTIP, vođen pod nadzorom iste osobe, evropske komesarke za trgovinu od 2014, Cecilije Malmström, a oba su išla u korist nekima od istih grupa, uključujući BMW grupu koja je deo Evropskog okruglog stola industrijalaca (European Round Table of Industrialists), tela koje je lobiralo za TTIP.) Takođe, poznato je da u okviru same EU, svaki veći nemački proizvođač automobila ima određeni broj lobista:

Kompanije/Asocijacije Broj miliona € datih za lobiranje Broj akreditovanih lobista Broj lobista

(Full-time equivalent)

Broj sastanaka sa Evropskom komisijom
Volkswagen AG 2,66 4 14,75 50
Daimler 2,6 5 7,75 31
BMW 1,4 4 5,5 33
Opel 0,6 1 1,5 2
Verband der Automobilindustrie (VDA) 2,5 2 14 27
Ukupno 9,76 16 43,5 143

 

Takođe, najveća među njima – BMW – finansira skoro sve velike parlamentarne partije u Nemačkoj (osim levice, tj. Die Linke):

Primalac Doprinosi u €
CDU 4.160.542,54
CSU 1.899.269,23
FDP 1.843.786,42
SPD 1.347.213,55
Grüne 495.460,78

 

Izvor za obe tabele: Nemačka Lobbypedia

Ne zaboravimo da su oni ozloglašeno pasivizirali najveći nemački radnički sindikat znan kao „IG Metall“ pre poslednje „Große Koalition“ („Velike koalicije“) između partije Angele Merkel (CDU) i nemačkih socijaldemokrata (SPD) u martu 2018. Tako su obezbedili mogućnost svog uticaja kako na sopstvenu vladu tako i na domaće i EU radničke sindikate. Dakle, industrija automobila u Nemačkoj je imala i sredstva i cilj, a pogotovo motiv – opadanje prodaje. To koliko je ova industrija automobila bitna napokon je potvrđeno činjenicom da je EU-Merkosur dogovor došao na štetu samih nemačkih seljaka koji su bili ozloglašeno zaštićeni u Evropi, a koji sada strahuju da gube u odnosu na latinoameričku konkurenciju. (Naime, nemački seljaci su jedini unutar EU koji smeju beskrajno đubriti, te stoga biti efikasniji od ostatka EU. S obzirom da to vodi sve većem zagađenju podzemnih voda, to je bilo povod da i „Environmental Action Germany“ podnese tužbu protiv vlade, nakon što je EU već podnela tužbu protiv Nemačke zbog njenog neuspeha da očisti nitrate iz podzemnih voda na svojoj teritoriji. Pomenuta prednost koju su nemački seljaci do sada imali može im biti ukinuta zahvaljujući uvozu jeftinijih proizvoda iz zemalja Merkosura kao što su Argentina i Brazil.)

U svakom slučaju, dogovor dolazi u pravi čas: bez obzira na činjenicu da se utvrđuje već dve decenije, njegovo zaključenje u ovom trenutku nudi preko potrebnu priliku da se posrnula nemačka industrija automobila oporavi tako što će nadoknaditi opadanje prodaje kroz povećanje izvoza – upravo ono što se postiglo u zvaničnom dogovoru sa zemljama Merkosura (Član §1).

Amazon(i)

Sa druge strane dogovora, ključna industrija koju Brazil oslobađa za izvoz upravo se tiče poljoprivrednih proizvoda, a glavni igrači ovde ne deluju nimalo trivijalno. Naime, sve one koji su na društvenim mrežama podelili pošalicu „the wrong Amazon is burning“ [pogrešan Amazon gori] može zainteresovati to da se dve najveće institucije koje investiraju u Amazon.com – Vanguard i BlackRock – rangiraju među najveće investitore u soju i stočarstvo u Amazoniji (zahvaljujem drugu Tomislavu Medaku koji mi je ukazao na ovo; njegov rad možete pratiti ovde). Ukratko, kompanija Amazon uništava šume Amazona.

Međutim, ovde se ne radi samo o slučaju Amazon protiv Amazonije. Na osnovu jednog izveštaja:

samo šačica globalnih finansijskih kompanija profitira od ovih izvoza. Globalni agrobiznis giganti Archer Daniels Midland (ADM) i Bunge dominiraju brazilskim tržištem razmene soje. Njihove glavne akcionare čine Vanguard, State Farm, BlackRock, State Street, i T. Rowe Price. Zajedno, ovi finansijeri poseduju više od 9 milijardi dolara investicija u okviru ove dve kompanije. Druge dve kompanije koje dominiraju trgovinom žitarica su privatna Crgill bazirana u SAD i Louis Dreyfus bazirana u Holandiji. Što se tiče banaka koje obezbeđuju kreditne linije ovim gigantima agrobiznisa, njih pet ima najvećeg udela: BNP Paribas, JPMorgan Chase, Barclays, Bank of America i Citigroup. Zajedno, ove banke „obezbeđuju više od jedne milijarde dolara kredita po svakoj“ na osnovu Amazon Watch.

Koji je značaj njihovih profita? Na osnovu istog izveštaja:

Gajenje stoke odgovorno je za uništenje 80 procenata prašume u Brazilu, na osnovu Yale School of Forestry. Kako raste tržište izvoza soje, tako raste i potreba za zemljom na kojoj bi se roba mogla gajiti – još jedan ključan faktor krčenja šume.

Uloga Brazila u krčenju šuma na teritoriji Amazonije (od čega je 60% pod njegovom jurisdikcijom) predstavlja problem koji datira još od 70-ih godina prošlog veka, a vođen je upravo proizvodnjom soje i teletine. Brzina i količina krčenja zavisi od određenog broja faktora (zakonske odredbe, stanje pomenutih industrija, unutrašnji pritisci itd.)

Ipak, od juna – svega mesec dana pre potpisivanja dogovora EU-Merkosur – do avgusta ove godine zabeleženo je preko 7 625 požara samo u Amazoniji. Dok su neki od ovih požara „normalni“ (izazvali su ih farmeri metodom spaljivanja koju koriste), ukoliko ovaj broj požara uporedimo sa brojem požara prijavljenih tokom 2013. – tada je izbilo 1 809 požara – jasno je da je ovo povećanje izvan uobičajenih odstupanja. Ovo je podstaklo međunarodnu zajednicu da reaguje povodom krčenja šuma u Amazoniji – putem svakodnevnih vesti, dopisa, slanja ljudi, pomoći, itd.

Međutim, ovoj aktivnosti međunarodne zajednice suprotstavlja se pasivnost Bolsonara: ne samo da nije odgovorio i da je odbio fondove G7 za suzbijanje požara, već je pre toga, kako Reuters izveštava, skresao fondove za suzbijanje i kontrolu požara:

Od trenutka kada je stupio na dužnost 1. januara, budžet Ibame je skresan za 25%, u okviru vladinog programa „zatezanja kaiša“ (podatak iz unutrašnjih vladinih izvora prikupljen od strane opozicione partije PSOL koja ga je prenela Reuters-u). U okviru ovih rezova fondovi za prevenciju i kontrolu požara umanjeni su za 23%.

Na osnovu drugog izveštaja:

On je pored toga opustošio FUNAI, agenciju zaduženu za očuvanje gotovo milion domorodaca na teritoriji države, od kojih se mnogi oslanjaju na Amazon kao ključni činilac njihovog načina života.

Napokon, on je izjavio da vlada ne može učiniti da ministartstvo unutrašnjih poslova pošalje 40 ljudi za subijanje požare, a citiran je jednostavno priznajući: „Ovaj haos je pristigao.“

Požari i ekonomija

Međutim, tokom avgusta ove godine procureo je niz PowerPoint prezentacija iz brazilske vlade. Zahvaljujući ovim informacijama, znamo da je tada nekoliko vladinih zvaničnika raspravljalo o „izgradnji mosta preko reke Amazon u gradu Óbidos, hidroelektrane u opštini Oriximiná, i proširenju autoputa BR-163 do granice sa Surinamom. […] Prezentacija koja je procurela i predata platformi Democracia Abierta, govori da je jako prisustvo vlasti u amazonskoj regiji ključno kako bi se ugušio bilo kakav projekat prezervacije regije.“

A kako bi legitimisao ovo „prisustvo vlasti“ (koje oponira navodnoj ugroženosti suvereniteta Brazila u regiji) Bolsonaro je napao „zapadne nevladine organizacije“ i optužio ih za podmetanje požara bez imenovanja ijedne od njih. Ovaj odgovor je sproveden sa namerom i na osnovu procurelih dokumenata, bio je unapred planiran. Iako ovo možda Zapadnom posmatraču može delovati zapanjujuće, ovakav postupak Brazilskim političarima nije stran. Naime, prethodna vlast je u tišini već pasivizirala grassroots ekološke pokrete, a sa Bolsonarom ovaj animozitet je samo otvoreno izražen, te se može posmatrati kao eskalacija već postojećih unutrašnjih sukoba.

Tromi rast brazilske ekonomije tokom poslednje dve godine. Izvor: BBC

Razlog ove eskalacije na prvi pogled nije sasvim jasan. Međutim, čak i za potpunog skeptika, stvari postaju jasnije ako se u obzir uzme porast potražnje za brazilskom sojom i teletinom – ključni sektor njihove ekonomije, onaj u koji između ostalih američke kompanije nemarno ulažu (prethodno već opisano), što je činilac koji bi trebalo posmatrati u svetlu sve bližih odnosa između Trampa i Bolsonara – stvari brzo postaju jasne čak i potpunim skepticima. Ukoliko dođe do zaključenja novog sporazuma o izvozu ovo može biti odlučujuća tačka: povećanje potražnje upućeno ovom sektoru može biti upravo ono što će osnažiti balans brazilske ekonomije i pomoći joj da izbegne sudbinu tromog oporavka nakon dvogodišnjeg perioda recesije od 2015-2016 (vidi tabelu iznad). Tako za ekonomiju Brazila mogućnost povećanja potražnje od strane evropskog tržišta predstavlja dar sa neba.

U konačnici, dogovor sa EU je za Bolsonara drugi razlog za napad na Amazoniju: dok sa jedne strane dogovor sadrži član o borbi protiv krčenja šume i tačku koja se odnosi na Pariški sporazum o klimatskim promenama iz 2015. godine, sa druge strane ironično daje razlog Bolsonaru da što pre „očisti“ šumu pre potpisivanja najvećeg sporazuma o slobodnoj trgovini u njegovoj karijeri, bez opasnosti da se kasnije suoči sa kaznama za njegovo kršenje.

Tako, spasavajući nemačku industriju automobila od sledeće recesije, a brazilsku tromu ekonomiju od prethodne, sporazum EU-Merkosur bi zaštitio dva ključna sektora – nemačku automobilsku industriju i brazilsku poljoprivredu – svoja dva najveća potpisnika, ujedno i dve najveće ekonomije na sopstvenim kontinentima. U tom smislu, zaključivanje dvodecenijskog dogovora ima svoj osnov u pobudi da se izbegne sledeća globalna kriza sa obe strane jednačine, te konačno Bolsonaru pruža jak podsticaj za ostvarenje njegovog interesa – da iskoristi zemlju koja mu stoji na raspolaganju.

Mislim da je ovo jedan verodostojan način da se dogovor EU-Merkosur razume u kontekstu prethodne i sadašnje globalne krize.

Imperijalizam i klimatske promene

Bez obzira na njihov značaj, u medijima se veoma retko posvećuje pažnja relanim globalnim proizvodnim odnosima koji prožimaju svet, pa čak i onda kada se raspravlja o „globalizaciji“; teme koje se umesto toga pokrivaju tiču se uglavnom trgovinskih sporazuma i posledicama kriza koje se pojavljuju nakon njih. Međutim, uticaj autsorsinga proizvodnje na autsorsing zagađenja (pomenutog na početku), i način na koje razne i često velike transnacionalne korporacije profitiraju od toga, često se ostavljaju po strani. To se dešava uprkos činjenici da je (na osnovu jednog UNCTAD izveštaja)  preko 80% globalne trgovine u 2013. godini bilo povezano sa proizvodnim mrežama transnacionalnih kompanija, uprkos činjenici da one često upravljaju investicije, zajedno sa državama njihovog porekla, i utiču na sporazume. Stoga, ovi problemi se ne adresiraju na adekvatan način. Sve to oblikuje mogućnosti našeg delovanja, a često ga u velikoj meri koči, jer se izvor problema – politička ekonomija iza toga – često izostavlja.

Upravo zato mislim da oni koji se oslanjaju na ideju da EU treba prekinuti dogovor nisu u pravu; to uključuje Diem25, osnovan od strane bivšeg grčkog ministra finansija Varufakisa i filozofa Srećka Horvata, koji su pokrenuli peticiju pozivajući EU „da prekine dogovor o slobodnoj trgovini sa Brazilom“. Ne možete naprosto zamoliti internacionalnu uniju od 28 zemalja članica da „prekinu“ – kao da Evropska unija, zajedno sa vojskom konkurentskih kompanija, nema vlastitih interesa koje nastoji da ostvari putem istog sporazuma. Razmotrimo poslednji izveštaj IMF-a na tu temu: on nudi obilje predloga, ne propitujući preovlađujući sistem autosorsovanja proizvodnje, umesto čega radije nastoji da adresira klimatske promene kroz Green bonds, podešavanja cena i slično (radi kritike, videti ovaj post ekonomiste Michaela Robertsa). Neću ovde zalaziti u detalje, ali bez adresiranja globalnih proizvodnih odnosa, ključna veza između klimatskih promena i imperijalizma ostaje nevidljiva – a potreba da se ona učini vidljivom proizilazi iz činjenice da je upravo ta veza ona koja probleme klimatskih promena i proizvodi i čini ih vremenom sve gorim i gorim.

Urgentno razotkrivanje ove veze danas je neophodno, ukoliko želimo da rešimo pomenute probleme.

(P.S. Radi daljeg istraživanja, zajedno sa diskusijom o „odrastu“, pogledaj moju kriitku nedovoljnih rešenja bivšeg ekonomiste Svetske banke, ujedno i utemeljitelja ekološke ekonomije, Hermana Dalyija, ovde.)

 

Prevod sa engleskog: Lazar Petković.

Izvor: NASA

[1] Jedno upozorenje: fiskalni stimulusi kako u Kini tako i u SAD su velika tema sa svojim setom problema, od kojih jedan takođe predstavlja predznak buduće krize – deflacija u Kini, koja je pratila kako njen industrijski višak kapaciteta nakon njenog naleta investicija koje su pratile nekoliko krugova fiskanog stimulusa, tako i kreditni stimulus koji je usledio nakon pada globalnih cena sirovina, nakon kontradiktornog odgovora Evropske unije na poslednju krizu 2008… O tome sam pisao na svom blogu ovde. Zanimljivo je da će i EU nakon sporazuma Merkosur imati pristup još jeftinijim sirovinama.

[2] Istovremeno, pad evropskih uvoza i globalnih cena roba se sudario sa (usled stimulusa) povećanim izvozom iz Kine i, oštećujući ga, dovelo do razvoja neiskorišćenog industrijskog kapaciteta u Kini. Ovaj višak kapaciteta je potom uslovio obaranje cene izvoznih proizvoda – i time „izvoz“ deflatornog pritiska van Kine. Ovaj “izvoz” deflacije se smatra jednim od najopasnijih predznaka naredne globalne krize.

[3] Ova kontradiktorna politika je kasnije preokrenuta; pored toga, pre nekoliko dana ECB je najavio da priprema novi fiskalni stimulus (kroz rezanje kamatnih stopa i QE) kako bi se suočio sa nadolazećom krizom, dok je Angela Merkel, u jeku potencijalnog izokretanja višedecenijske politike uravnotežavanja budžeta, izjavila da je spremna da učini isto.

[4] N.B.: Članak referiše na najavljivanje „sporazuma“ što može biti zbunjujuće. Tehnički govoreći, ne radi se o sporazumu, već o dogovoru – zvanični sporazum je tek potrebno uobličiti u tekst i „prodati“ parlamentarcima EU i skeptičnim državama.

Zvanične informacije Ministarstva zdravlja Republike Srbije