Uzmimo kao primer za efekat nemog posmatrača dva istinita događaja iz septembra prošle godine. U jednom, desetine prisutnih ne preduzimaju ništa (osim što snimaju svojim telefonima) dok sedmorica na smrt ne izbodu šesnaestogodišnjeg dečaka u sred bela dana u njujorškom predgrađu Oušnsajd. U drugom, dva posmatrača skaču na šine metroa u Bronksu kako bi spasli petogodišnju devojčicu čiji je otac skočio pred dolazeći voz, zajedno s njom u naručju. Devojčica je preživela, otac nije, a dobri Samarićani nisu poznavali ni oca, ni kćer, niti jedan drugog.

Pola veka psiholozi se rvu sa pojmom koji nazivaju efekat nemog posmatrača. Iako fonomen gotovo sigurno postoji oduvek, kao predmet naučnih studija je dobio na značaju nakon nečuvenog događaja iz 1964, takođe u Njujorku, prilikom kojeg je barem 7 ljudi prisustvovalo fatalnom noćnom bodenju nožem 28-godišnje Kiti Đenoveze. Istraživanje je otkrilo jednostavnu alarmantnu pojavu: Što je veći broj ljudi koji su svedoci da je stranac u opasnosti (ili da mu je jednostavno potrebna pomoć), manja je verovatnoća da će bilo ko od njih pribeći u pomoć. Da je samo jedna osoba prisustvovala napadu, šanse bi bile veće da bi ta osoba intervenisala.

Efekat nemog posmatrača pruža pogled u um, pokazujući nam sramnu stranu ljudske prirode koja podriva osećaj pristojnosti koji većina nas ima. Tražeči uzroke, istraživači bacaju svetlo na naše podrazumevane načine razmišljanja i osećanja, nadajući se da će podići svest da to podrazumevano nije i neizbežno – već je samo rezultat nepromišljenog neuspeha da prevaziđemo svoje osnovne instinkte. I nakon decenija pripisivanja efekta nemog posmatrača jednostavnoj difuziji odgovornosti, istraživači su identifikovali dodatni uzrok koji leži u osnovi. Razumevanje ovih uzroka bi nam moglo pomoći, kolektivno i individualno, da promišljeno prevaziđemo efekat nemog posmatrača, umesto da mu robujemo.

Što je veći broj ljudi koji su svedoci da je stranac u opasnosti (ili da mu je jednostavno potrebna pomoć), manja je verovatnoća da će bilo ko od njih pribeći u pomoć.

Kada se psiholog i stručnjak za efekat nemog posmatrača Džej Van Bejvel sa Univerziteta Njujork nedavno našao na platormi metroa, video je da čovek tuče ženu za koju se činilo da mu je devojka. Van Bejvel nije slabić, ali teško biste pomislili da je sklon napadima. Ljudi u grupama su užurbano prolazili, gotovo postiđeni onim što se dešavalo, bez intervenisanja. Ali Van Bejvel i njegov prijatelj su zgrabili napadača i pribili ga na tlo, u kom trenutku je neko konačno pozvao pomoć.

Van Bejvelova svest da veliki broj posmatrača smanjuje šanse da bilo ko interveniše je sasvim sigurno bila motivacija za njega da krene prvi. Takođe je to bilo i prisustvo njegovog prijatelja, ne samo zato što je umenjilo rizik da će ga napadač savladati: Takođe je povećalo i “cenu reputacije” nemog prolaska. “Skloniji ste da intervenišete ukoliko mislite da ćete biti manji u očima nekoga koga poznajete ukoliko ništa ne uradite”, rekao je Van Bejvel.

Ovo pruža nauk nekome ko je uznemiren, bilo zbog siledžija u školi ili seksualnog napada ili bilo kog drugog napada, kaže Van Bejvel. “Pozovite nekog pojedinačno umesto da samo uzvikujete ‘upomoć’ u prazno.” Ako tako uradite, to će povećati cenu reputacije posmatrača koji bi, prema istraživanjima, u suprotnom ustuknuli od intervenisanja, dok takođe preispituju sopstveno viđenje sebe kao osobe kojoj je stalo. Pozivanje određenog posmatrača može tako povećati verovatnoću da vam se pritekne u pomoć.

Kada smo manje skloni da pomognemo drugima?

Odsustvo cene reputacije je veliki razlog zašto nemi posmatrači uopšte postoje. To objašnjenje se pojavilo kada su istraživači počeli da ispituju efekat nemog posmatrača nakon ubistva Kiti Đenoveze. U klasičnim eksperimentima počev od 1968, Džon Darli i Bib Latane su sa ponavljanjima ustanovljavali da kada su usamljeni pojedinci prisustvovali sceni gde je nekom potrebna pomoć, oni su skoro uvek intervenisali. U grupama od petoro, to je učinilo samo 62%. To nije nula. Ali, bilo da je reč o ozbiljnoj nezgodi ili jednostavnom zahtevu za pomoć u okviru grupnog četa, dolazi do “redukcije u ponašanjima pomaganja u prisustvu drugih”, zaključak je studije iz 2018. koja se bavi efektom nemog posmatrača.

Decenije studija su to potvrdile, pa da opišemo samo jednu. Naučnici u Nemačkoj su postavili 86 učesnika da gledaju ono za šta su mislili da je video prenos uživo iz susedne prostorije (zapravo, unapred snimljen video) u kome je čovek postao nasilan i agresivan prema ženi (oboje su profesionalni glumci). Kada su učesnici bili sami, polovina je poskočila sa svoje stolice da pomogne ženi u nevolji, prijavili su naučnici 2006-te. Kada su bili u društvu još jedne osobe (koja je, njima neznano, bila istraživač), to je učinilo samo 6%.

Naučnici su postigli konsenzus oko objašnjenja da kada mnogo ljudi prisustvuje patnji pojedinca, čak i ako je to pukla guma na putu, svaki osećaj moralne odgovornosti da se interveniše je razuđen na tako mnogo njih da niti jedan svedok ne oseća dovoljno odgovornosti da nešto preduzme. Da ne bude zabune, efekat nemog posmatrača ne znači da kada gomila prisustvuje nečijoj nevolji niko neće ponuditi pomoć; znači da što više ima posmatrača, manja je verovatnoća da će neko od njih to učiniti.

Posmatrači bi mogli pobeći bez pružanja pomoći, pa  makar samo i da bi umanjili svoja osećanja uznemirenosti. Nasuprot tome, empatijska zabrinutost može prikočiti ličnu uznemirenost.

To naglašavamo jer je studija iz 2019-te inspirisala tvrdnje da je preokrenula postojanje efekta nemog posmatrača. Evropski istraživači su ispitali 219 snimaka sa kamera iz Amsterdama, Lankastera (Engleska) i Kejp Tauna na kojima je agresivno ponašanje, od živopisnih rasprava do teškog fizičkog nasilja, pisao je magazin American Psychologist. Ričard Filpot i njegove kolege su prebrojali broj posmatrača i proučavali da li su intervenisali. Sve u svemu: u 91% situacija, neko jeste.

Evo zašto bi bilo pogrešno pomisliti da studija pobija efekat nemog posmatrača: Naučnici su kao “intervencije” podrazumevali ne samo sprečavanje napada već i “gestove smirivanja, umirujuće dodire i tešenje žrtvi nakon agresije.” To je sve važno, ali ova ponašanja u suštini ne predstavljaju ono što definiše efekat nemog posmatrača: intervenisati u trenutku potrebe, a ne posle. I studija nije testirala da li je broj posmatrača uticao na broj dobrih Samarićana. “Njihova studija samo kaže da ukoliko ima mnogo ljudi u okolini, barem jedan će intervenisati”, kaže Van Bejvel. “Ali to se ne odnosi na osnovno značenje efekta nemog posmatrača, da se kod svakog pojedinca verovatnoća intervenisanja smanjuje što ima više posmatrača.”

Uznemirenost može nadjačati odgovornost da se nešto preduzme

Iako je difuzija odgovornosti bila preovlađujuće objašnjenje za efekat nemog posmatrača, skorija istraživanja – inspirisana naizgled beskrajnim primerima apatije prolaznika, od genocida u Ruandi do užasa u Oušnsajdu – ukazuju na dodatna objašnjenja. Jedno od najintrigntnjih potiče sa Univerziteta u Glazgovu i Univerziteta u Mastrihtu. U studji je učesnicima prikazivan video starije žene (zapravo glumice) koja se onesvešćuje. Kako je broj gledalaca – posmatrača – na snimku rastao od nula do četiri, aktivnost medijalnlog prefrontalnog korteksa učesnika, koji upravlja prodruštvenim ponašanjem, je opadala. To je dobar kandidat za neurološku osnovu difuzije odgovornosti.

Ipak, to nije bila jedina promena u mozgu. Gledanje kako jedna osoba povređuje drugu je takođe aktiviralo premotorni korteks posmatrača/učesnika. To bi trebalo da ih pripremi da deluju. Ali prisustvo brojnih posmatrača je takođe povećalo ličnu uznemirenost svakog ponaosob, nadjačavajući instinkt da se pomogne i smanjujući verovatnoću intervenisanja.

Uznemirenost “nije prijatno stanje i većina ljudi će pokušati da ga se otarasi”, kaže psiholog Vilijam Gracijano. Ako takvo osećanje preovlađuje, “posmatrači će pobeći ne pokušavajući da pomognu”, rekao je, makar samo da bi umanjili uznemirenost. Nasuprot tome, čini se da empatijska briga “stavlja kočnice na ličnu uznemirenost”, rekao je. Veštine emocionalne inteligencije poput suočavanja (umesto bežanja od) poteškoća i empatijska briga će se verovatnije aktivirati kod ljudi koji su vešti u sagledavanju perspektive. Što je još važnije, ove veštine mogu biti kultivisane praksom pomne pažnje (mindfulness). Kada bi više nas to radilo, među nama bi bio manje nemih posmatrača koji ništa ne preduzimaju.

Zašto ljudi postaju Trolovi na Internetu