Daćemo sve od sebe da zadržimo vašu pažnju sve do poslednje reči ovog teksta. Zapravo, znamo da je to nemoguće. Tokom čitanja, vaše misli će odlutati, zatim se vratiti, pa odlutati ponovo. Ali, tešimo se mišlju da neka skorija istraživanja pokazuju kako lutanje misli nije nužno znak da je materijal pred vama dosadan. To je samo još jedna od stvari koja nas karakteriše kao ljude.

Svi znaju kako to izgleda kada nam misli odlutaju, pa ipak, jako dugo su psiholozi zazirali od ispitivanja ovih iskustava. Delovalo je kao previše nejasno i subjektivno da bi se moglo naučno istraživati. Tek u prošloj deceniji su počeli da mere koliko je često lutanje misli. Odgovor glasi – veoma je često.

Neke od najupečatljivijih dokaza pruža Džonatan Skuler, psiholog pri Univerzitetu Kalifornija u Santa Barbari, vodeći istraživač teme lutanja misli. Tokom 2005. sa svojim kolegama je rekao grupi studenata da pročitaju uvodna poglavlja knjige Rat i mir sa monitora računara, a zatim pritisnu dugme na tastaturi svaki put kada shvate da ne razmišljaju o onome što čitaju. U proseku, studenti su prijavili da su im misli odlutale 5.4 puta tokom sesije od 45 minuta. Drugi istraživači su dobili stručne rezultate sa jednostavnijim zadacima, kao što je izgovaranje reči ili pritiskanje dugmeta kao reakcija kada ugledaju određena slova i brojeve. U zavisnosti od eksperimenta, ljudi su provodili i do polovinu vremena ne razmišljajući o zadatku koji je pred njima – čak i kada im je eksplicitno rečeno da obraćaju pažnju.

Psiholozi su takođe otkrili načine da povećavaju i smanjuju lutanje misli. Džonatan Smolvud, Skulerov kolega na Univerzitetu u Santa Barbari, dao je instrukcije ispitanicima da pritisnu dugme svaki put kada uoče da se novi broj pojavljuje na ekranu računara, ali da se uzdrže od pritiskanja ukoliko je taj broj trojka. Što su se brojevi brže pojavljivali, ređe su lutale misli ispitanika. Ali, kako su ljudi uvežbavali ovaj zadatak i postali bolje upoznati sa njime, njihovo lutanje misli se uvećavalo. Smolvud je takođe zaključio da raspoloženje utiče na lutanje misli: kada je ljudima prikazivao kratak video o bolesnom psu pre nego što bi obavljali zadatak, na primer, oni bi provodili više vremena lutajući u mislima nego što je to bio slučaj sa odvojenom grupom koja je gledala snimak komedije.

Alkohol utiče na lutanje misli na posebno interesantan način, kako pišu Skuler i njegove kolege u novom radu pod naslovom “Izgubljen u sosu”, koji je objavljen u Psychological Science. Psiholozi su ponovo sproveli eksperiment Rat i mir, ali ovoga puta su prethodno dali svojim ispitanicima nešto vodke sa sokom od brusnice. Pripiti čitaoci su zapravo prijavili manje lutanja misli nego trezni ljudi. Mada, to ne znači da treba da pijuckate vodku ukoliko želite laserski fokus na Tolstojevu besmrtnu prozu. Skuler je pokazao da zapravo postoje dve vrste lutanja misli: lutanje misli kada ste svesni da razmišljate o nečemu drugom i lutanje misli o kome nemamo svest. On ovu drugu vrstu naziva “isključivanje”.

Kako bi odredili kroz koju vrstu lutanja misli ljudi prolaze, Skuler i njegovi saradnici su tražili od učesnika u eksperimentu Rat i mir da prijave sopstveno lutanje ali su ih takođe pitali svakih nekoliko minuta da li razmišljaju o nečem drugom. Ukoliko bi ljudi na ta pitanja odgovarali potvrdno, to je značilo da nisu bili dovoljno svesni sopstvenih misli da bi prijavili da su one odlutale. Ovi eksperimenti su pokazali da provodimo oko 13% svog vremena u stanju isključenosti. Ali kada smo pripiti, taj broj se udvostručuje. Drugim rečima, ispitanici pod uticajem alkohola prijavljuju manje lutanja misli samo zato što su manje svesni šta im je na umu.

Kada naše misli lutaju, gubimo dodir sa spoljnim svetom. Mi se ne onesvestimo, naravno, ali smo skloniji pravljenju grešaka, ne uspevamo da formiramo sećanja, ili propuštamo da povezujemo stvari. Isključivanje nas čini izuzetno sklonim ovim greškama. Skuler i Smolvud, zajedno sa Meril MekSpedn sa univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, testirali su efekat isključivanja dajući testnoj grupi da čita Šerlok Holms misteriju u kojoj negativac koristi pseudonim. Dok su ljudi čitali pasuse diskutujući ovu činjenicu, istraživači su proveravali njihov stepen pažnje. Samo 30% ljudi koji su se isključivali u ključnim momentima je moglo da navede koji je bio pseudonim negativca, dok je 61% ljudi koji se nisu isključivali u tim momentima uspelo u tome.

Svako od nas ima veličanstvenu riznicu milijardi neurona u svojoj glavi, koji su međusobno povezani trilionima konekcija. Ljudski mozak je, bez sumnje, najkompleksniji organ u prirodi. Pa ipak istraživanja o lutanju misli pokazuju da nam je veoma teško da ostanemo fokusirani duže od nekoliko minuta, čak i na najjednostavnije zadatke, uprkos činjenici da pravimo greške svaki put kada odlutamo.

Neuronaučnici ispituju ovaj paradoks tražeći znake lutaja misli u mozgu. U tom smislu, Skuler i Smolvud su nedavno sproveli još jedan eksperiment – ovoga puta u saradnji da Alanom Gordonom sa Univerziteta Stenford, neuronaučnicom Kalinom Kristof sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji i njenom studentkinjom Rahel Smit. Istraživači su postavili ljude u fMRI skener i dali im standardni test “pritisni dugme osim kada vidiš trojku“. Povremeno su pitali ispitanike da li obraćaju pažnju na zadatak; ako to nije bio slučaj, istraživači su pitali da li su bili svesni toga da su im misli odlutale. Ispitanici su prijavljivali lutanje misli u 43% slučajeva kada im je postavljeno pitanje. U gotovo polovini tih slučajeva, rekli su da nisu bili svesni svoje nepažljivosti sve dok ih naučnici nisu o tome pitali.

Kasnije, naučnici su pažljivo proučili skenove, posmatrajući pomno aktivnost u mozgovima ljudi neposredno pre nego što im je postavljeno pitanje o stanju uma. Uopšteno, ljudi koji su rekli da im misli jesu odlutale su imali obrazac moždane aktivnosti umnogome različit od onih koji su bili fokusirani na zadatak.

Oblasti mozga koje su postale aktivne tokom lutanja misli pripadaju u dve važne mreže. Jedna je poznata kao izvršni kontrolni sistem. Locirana uglavnom u prednjem delu mozga, ova oblast nameće uticaj nad našim svesnim i podsvesnim mislima, usmeravajući moždanu aktivnost prema važnim ciljevima. Druge oblasti pripadaju drugačijoj mreži koja se naziva podrazumevana mreža. Tokom 2001. grupa koju je predvodio neuronaučnik Markus Rajhle pri Univerzitetu Vašington je otkrila da je ova mreža bila aktivnija kada su ljudi jednostavno sedeli neokupirani u skeneru mozga, nego kada je od njih traženo da obave određeni zadatak. Podrazumevana mreža takođe postaje aktivna tokom određenih vrsta auto-referentnih razmišljanja, kao što je razmišljanje o ličnim iskustvima ili zamišljanje sebe u budućnosti.

Činjenica da obe ove važne moždane mreže postaju aktivne istovremeno sugeriše da lutanje misli nije beskorisna mentalna statičnost. Zapravo, predlaže Skuler, lutanje misli nam omogućava da se pozabavimo određenim važnim razmišljanjem. Naši mozgovi obrađuju informacije kako bi postigli ciljeve, ali neki od ovih ciljeva su neposredni, dok su drugi udaljeni. Uspeli smo da razvijemo način da pređemo sa ovde i sada na promišljanje dugoročnih ciljeva. Možda nije slučajno što većina misli koje ljudi imaju tokom mentalnih lutanja ima veze sa budućnošću.

Još je indikativnije otkriće da isključivanje može biti najplodnija vrsta lutanja misli. U svojoj fMRI studiji, Skuler i njegove kolege su zaključile da su podrazumevana mreža i izvršni kontrolni sistemi još aktivniji tokom isključivanja nego tokom manje ekstremnog lutanja misli koga smo svesni. Kada više nismo čak ni svesni da naše misli lutaju, možemo biti sposobni da duboko promišljamo širu sliku.

Budući da se dobar deo lutanja misli događa, a da mi to i ne primetimo, rešenja do kojih nam omogućava da dođemo nas mogu iznenaditi. Ima mnogo priča u istoriji velikih naučnih otkrića koja se ljudima ukazuju iznebuha. Francuski matematičar Anri Poenkare je jednom prilikom pisao o tome kako se mučio dve nedelje sa teškim matematičkim dokazom. Odložio je zadatak kako bi otišao autobusom na konferenciju geologije. U trenutku kada je zakoračio u autobus, rešenje mu se ukazalo. Moguće je da ga je lutanje misli dovelo do rešenja. Džon Kunios sa Dreksel Univerziteta i njegove kolege su napravili skenove mozga koji su zabeležili momenat u kome ljudi dožive iznenadni zaključak koji ih vodi ka rešavanju zagonetke. Mnoge oblasti koje su postale aktivne tokom ovih kreativnih varnica takođe pripadaju podrazumevanoj mreži i izvršnom kontrolnom sistemu.

Naravno, biti permanentno isključen ima svoju negativnu stranu. Jedno je odlutati sa nekoliko rečenica Rata i mira. Ali ako se pitate gde ćete biti za pet godina dok vozite kroz krcatu raskrsnicu, možda vas neće biti za pet godina, pa nećete ni saznati. Naši mozgovi vrše suptilnu navigaciju između kratkoročnog i dugoročnog razmišljanja, nadzirući našu svest kako bi osigurali da ne propuštamo nešto suštinski važno. Možda je, tvrde Skuler i Smolvud, tajna dobrog života pronalaženje ravnoteže između ovo dvoje, ritma koji unosi harmonju u različite vremenske dimenzije u kojima živimo.

Ako počinjete poslednju rečenicu i pitate se o čemu uopšte pričamo, možda ne bi bilo loše da preletite nekoliko prethodnih pasusa da biste pronašli mesto u kome ste se isključili.

5 obrazaca iracionalnog razmišljanja koji vas koče u životu