Trik koji političari odavno eksploatišu: ponovite lažnu tvrdnju dovoljno puta i ljudi će početi da veruju kako je je istinita. Psiholozi su ovaj fenomen imenovali “efekat iluzorne istine”, a čini se da potiče od činjenice da nam je lakše da obrađujemo informacije sa kojima smo se već mnogo puta ranije susreli. Ovo stvara osećaj prepoznatiljivosti koju zatim (pogrešno) tumačimo kao znak da je takav sadržaj istinit.

Naravno, može vam se dopadati da verujete kako vas vaš pojedinačni način razmišljanja čini imunim na ovaj trik. Međutim, prema nacrtu koji je odnedavno dostupan na PsyArXiv, pogrešili biste. Putem niza eksperimenata, Jonas Dekersmeker sa Gent Univerziteta i njegovi saradnici otkrivaju da individualne razlike u kogniciji ne daju na težini snazi efekta iluzorne istine.

Istraživači su se zapitali da li bi tri aspekta kognicije, za koje je već poznato da utiču na to kako ljudi rasuđuju, mogla odrediti koliko je neko podložan efektu iluzorne istine:

  • kognitivna sposobnost ili inteligencija
  • potreba za kognitivnim zatvaranjem (tj. želja da se izbegne nejasnost)
  • kognitivni stil (da li neko razmišlja na rapidan i intuitivan način ili zauzima sporiji i analitičniji pristup)

Na primer, neko ko se više oslanja na intuiciju i želi jasne i brze odgovore mogao bi biti skloniji da činjenicu da su informacije ponavljane zapravo tumači kao znak njihove istinitosti.

Tokom šest eksperimenata u kojima je učestvovalo između 199 i 336 učesnika, tim je merio efekat iluzorne istine, istovremeno posmatrajući navedena tri aspekta kognicije.

Konkretni metodi su se razlikovali za svaku studiju, ali obično bi učesnici najpre pročitali skup tačnih i netačnih tvrdnji, zatim rešavali različite kognitivne testove i ankete, da bi najzad ponovo iščitali i ocenili ranije tvrdnje kao istinite  ili neistinite, kao i nove koje su ubačene u prethodni skup.

Sedma studija je bila slična ali je obuhvatala lažne i stvarne političke naslove. Finalni izazov za učesnike u ovom slučaju bio je da procene koji su stvarni, a koji izmišljeni.

Istraživači su otkrili efekat iluzorne istine u svih sedam studija: učesnici su bili skloniji da ocenjuju tvrdnje i naslove kao istinite/stvarne ukoliko su ih ranije već videli. Suštinski, snaga ovog efekta nije varirala prema kognitivnoj sposobnosti ili stilu učesnika, ni prema potrebi za zatvaranjem. Nekoliko studija je pokazalo nekolicinu značajnih asocijacija, ali one su nestale kada su istraživači integrisali sve podatke.

Ovakvi rezultati sugerišu da smo svi predisponirani verovanju ponovljenim informacijama bez obzira na sopstvene kognitivne profile. Premda nas to sve može načiniti podložnim uticaju oglašavanja i fabrikacijama neiskrenih političara, istraživači imaju optimističniji stav.

“Ova nova otkrića su u skladu sa tezom da procesiranje prepoznatiljivosti nije predrasuda u rasuđivanju niti mana pojedinca, već pre naznaka istine koja je univerzalna i epistemiološki opravdana u većini konteksta”, pišu istraživači.

Drugim rečima, nije da postoji nepromišljena podgrupa ljudi koji su podložniji efektu “iluzorne istine”, već će pre biti da je to korisna i univerzalna predrasuda koja je doživela uspon jer u većini slučajeva prepoznatljivost zapravo jeste pouzdani znak istine. Na primer, tvrdnja koja se često ponavlja može pokazivati tendencije da je mnogi ljudi zagovaraju, što bi mogla biti korisna naznaka o njenoj istinitosti.

Ali to ne znači da ne postoje individualne razlike koje se odnose na efekat iluzorne istine, koje tek treba otkriti, dodaje tim. Izgleda da osobe sa Alchajmer oboljenjem, na primer, ispoljavaju efekat manjom jačinom, što sugeriše da su možda neophodni izvesni fundamentalni aspekti memorije i kognicije kako bi podržali ovaj efekat.

Uz veću spremnost da se objavljuju rezultati poput ovih, umesto da samo završe u fiokama, istraživači bi trebalo da budu u mogućnosti da sastave mnogo obuhvatniju sliku efekta iluzorne istine i drugih kognitivnih predrasuda.

Studija je u fazi nacrta, što znači da još uvek nije bila predmet revizija i finalno objavljena verzija se može razlikovati od one na kojoj zasnivamo članak.

Donosite krupne životne odluke: Traženje sreće vam ne pomaže