Priča o jednom paradajzu: Šta se dešava kada ono u čemu smo najbolji, zapravo više ne želimo da prodajemo?

Na selu smo imali 2 bašte za paradajz. Jedna za prodaju na pijaci i jedna za kuću. U baštama je rastao isti paradajz, jabučar, ali nije izgledao isto. Onaj za pijacu je ličio na lepu, rumenu, toplu loptu punu sunca, dok je ovaj za lične potrebe bio naizgled kvrgav i nikakav.

Ne sećam se ko je od nas unuka pitao babu, zašto ne prodajemo ovaj kvrgavi, a jedemo ovaj što je naizgled ko jabuka. Sećam se samo odgovora:

“Zato što najbolje ostaje u kući.”

Naime, paradajz iz bašte za #pokući je bio neprskan. Anatomski nepravilan, ali neprskan.

Godinama mi se vraćala ta rečenica “Zato što najbolje ostaje u kući”, u najčudnijim momentima.

Moja baka je bila mudra žena. Mudra poslovna žena, iako ovo što priča naizgled nema smisla.

Zašto bismo uslugu koja je naša zona genijalnosti povukli iz prodaje?

Većina će pomisliti, i možda bar delimično biti u pravu, da neprskani paradajz pre 20 godina nije bio #organic #trending #instagram kao sada. Nije bio cenjen, a definitivno nije bio unosan. Dok na zdravlje svojih unuka i porodice, čovek ne može da stavi cenu. To je uvek unosan posao. Kvalitet nije uvek ono što mislimo da jeste. Određen nivo kvaliteta, tržište ili potrošač u nekom trenutku, jednostavno ne prepoznaju. Trošak i trud su preveliki, a nešto generic dovoljno dobro radi posao.

P. S. Ako ćemo iskreno, ne radi, ali ‘klijent je u pravu’ i u to ne ulazimo.

Ja … nisam babu tako razumela. I don’t think grandma was talking about that at all.

Šta je baba zaista mislila, to ne možemo znati, ali ja znam kako sam ja to razumela. Nikad ne prodaj drugima ono u čemu si najbolji jer su količine i kapaciteti uvek ograničeni.

Najbolje ostaje u kući, jer je cilj da kuća ide napred.

Treba pružati kvalitet, ali tek pošto su deca i kuća siti. Kada prekinemo da dajemo ono što najbolje radimo drugima, to nije nužno znak da je “tržište pobedilo”. Možda se ta usluga samo stopila u key diferentiating feature za sopstveni proizvod i pronašla svoje pravo, suđeno tržište.

Tamna strana preduzetništva: parče mraka koje nosimo za sobom