Jedna od stvari koja definiše naše međuljudske odnose jeste oslanjanje na ljude iz naše okoline da nas posavetuju ili da nešto urade za nas.

Ovde ne govorim o našem svakodnevnom oslanjanju na društvene institucije, kao što su prodavnice, saobraćaj i sve ono na šta se navikli kao vrsta kroz stotine generacija, već na oslanjanje na ljude koje znamo. Recimo, neko od vas me pita kako da reši neku stvar koja se tiče hostinga vašeg sajta. Pošto sam administrator, vrlo je logično da će me ljudi koji to znaju pitati za savet iz relevantne oblasti ako im je potreban.

I to je nešto što nam je neka vrsta osnovne osobine nas, kao ljudi, a i ne samo ljudi. U lovačko-sakupljačkoj zajednici, iako je svaka odrasla osoba imala osnovni skup znanja za preživljavanje, jedna osoba je od druge znala nešto više iz neke oblasti. Ta i ta osoba je pravila najbolje strele, ta i ta je najbolje znala da uđe u trag krupnoj divljači, ta i ta je najbolje znala gde se koji ukusni plodovi nalaze, ta i ta je znala da napravi najbolji kaput i sve tako. Pa, kad nam je bio potreban savet kako da poboljšamo neko svoje znanje ili kad nam je trebala baš mnogo dobra obuća, mi smo se obraćali konkretnoj osobi za pomoć.

Ali, to radimo sve ređe i na sve manje supstancijalne načine.

Sad zovemo lekara kog poznajemo za savet, ali se lečimo kod drugog. A ne tako davno, jedina osoba koju smo mogli da pitamo za medicinski savet je bio lokalni lekar, koji nas je ujedno i lečio.


Kako se industrijalizacija zahuktavala, tako smo te potrebe rešavali na sve drukčije načine. Primer sa lekarom kog poznajemo i s kojim se savetujemo i onog drugog, kod kog se lečimo — jeste tipičan primer za tu promenu, koja nam se događala i događa.

Recimo, ne pitaš više lekara šta da radiš kad se prehladiš. Odeš do apoteke i kupiš ferveks ili nešto drugo relevantno. (Naravno, trenutno, zbog pandemije, ovo ne važi, ali će se za koju godinu vratiti na staro.) Zato što sad imamo sve veće poverenje ne samo u nepoznate ljude, već i u industrijske procese, koji nam donose proizvode u lokalne prodavnice.

Globalizacija je to pojačala. Sad ne da verujemo u industrijsku proizvodnju fabrike pored koje prolazimo često i čijeg direktora znamo ili sami ili neko iz naše bliske okoline ili pored koje je u Nemačkoj prošao neki naš rođak, već verujemo u industrijsku proizvodnju koja ne samo da je u svom krajnjem obliku stigla s drugog kraja planete, već čija proizvodnja zahteva poluproizvode sa svih strana sveta.

Našu odeću više ne pravi ni baba, ni šnajder iz ulice, ni fabrika iz drugog dela grada, već fabrika u Kini, koja svoje materijale skuplja iz Australije, Indonezije, SAD itd.


Internet je to pojačao na jedan drugi način. On nam je doneo gomilu informacija, u kojoj tek učimo da se snalazimo, ali već obilato koristimo. Zapravo, čak i ako nemamo znanja da postavimo sebi medicinsku dijagnozu, uopšte nije redak slučaj da osoba koja nije lekar bude bolje upućena u neku specifičnu stvar čak i od (manje ili više nemarnog) specijaliste iz te oblasti. (Recimo, koliko po obrazovanju jesam specijalista za srpski jezik, svako malo represivniji i sa potrebom da se preskriptivno izražava, bolje zna pravopis srpskog nego ja. Nisam jednom bio u situaciji da principi naše gramatike i preskrpcije, kojima vladam visoko profesionalno, ispadnu pogrešni za neki konkretan slučaj, pošto to konkretno pravilo ima drugu genezu.)

I tu se upravo krije paradigmatska razlika, koja će nas ponovo načiniti manje zavisnim od globalnih tokova, a više od naše neposredne okoline.

Ne, nećemo sami sebi postavljati dijagnoze. Dijagnoze će nam umesto lekara opšte prakse postavljati računari sa različitim senzorima i različitim neuralnim mrežama iza. (Ne brinite se, lekari će uvek imati posla. Upravo zato što su oni ti koji se bave konkretnom materijom.)

Celokupna prethodna paradigma se zasnivala na nedostupnosti informacija. Internet to sad iz korena obrće. Sad se oslanjamo na ljude kojima verujemo u određenim oblastima zato što je oko nas toliko informacija, da ne možemo sve da ih obradimo na odgovarajući način.
(Uostalom, dobar broj vas se oslanja na moje prognoze povodom razvoja epidemije u Srbiji, iako nisam ni epidemiolog ni lekar. To ne radite zato što ne umete da napravite istu tabelu kao i ja i da se informisano poigrate s brojkama kao i ja, već zato što je to što ja radim vama dovoljno dobro da ne morate sad i vi posebno da se bavite time. Jer bi to značilo i da treba svakodnevno da pratite vesti koje se tiču pandemije, a makar koliko to danas bila tekuća stvar koja se svih nas tiče, nije da baš svako ima želje i volje da se time bavi detaljno kao i ja. A i ja se time bavim samo zato što se ovde kod nas niko drugi ne bavi time na taj specifičan način. Da se neko drugi bavi time, rado bih se oslanjao na informacije te osobe, kao što se i sam oslanjam velikim delom na nekoliko visoko relevantnih izvora.)

I, da, ja mogu imati izuzeto visoko poverenje u lekare Mayo klinike, ali ne samo nikog od njih lično ne mogu da tagujem na fejzbuku, kako bi nešto objasnio mojim prijatlejima ili meni, već ni mnoge koje mogu da tagujem ne mogu da pozovem telefonom i razgovaram detaljno o svom zdravstvenom stanju.

Ali, mogu nekog rođaka i nekog bližeg prijatelja. Takođe, ako shvatim da je neka osoba oko mene vrlo dobro upućena u neku specifičnu zdravstvenu stvar iako nije lekar, uredno mogu da se oslonim na savet te osobe. Nekad više, nekad manje.


Evo kako će izgledati medicinski pregled i bez nanobotova i tehnologije koja nam je na dohvat ruke, ali još uvek nije funkcionalna na neophodnom nivou. Sve iz ovog primera je tehnologija koja već postoji, a već i počela tako da se pakuje.

Narukvicu već imam. Vrlo je moguće da ću u bliskoj budućnosti imati i “pametne naočare”, a i štošta “pametno” od uređaja po sebi.

Gotovo svaka akcija ispitivanja za koju se danas koriste složeni medicinski aparati će moći da se izvedu pomoću tih gedžeta. Ja u ovom trenutku merim svoj puls konstantno, a posebno sam zainteresovan za procenu spavanja koju mi narukvica daje, pa u odnosu na podatke koje dobijem regulišem svoj život.

Tehnologija koja omogućava svaku vrstu neinvazivnog merenja podataka iz organizma već postoji, iako nije raširena kao te narukvice, a ne sumnjam da će se ubrzo desiti masovna proizvodnja različitih merača krvi, mokraće, stolice, pljuvačke itd.

I čak i samo inicijalno, kad će ti merači uglavnom pokazivati “nema problema / ima problema”, to će enormno unaprediti našu zdravstvenu brigu o sebi. Znaćemo kad treba da idemo kod lekara.

A pošto dobijem te podatke, ne samo da ih dobijem u obliku koji je relevantan samo lekaru — a možda i samo lekaru specijalisti –, nego mi neuralna mreža iza i prepiše terapiju jer imam nešto niže gvožđe u krvi.

I sigurno je da će se težiti tome da baš tom procesu verujemo više nego bilo kojoj osobi koja nije lekar. Težićemo svi i tome da je to dato, baš kao što nam je danas i ferveks dat, pa će nam i sami lekari govoriti kako treba da poslušamo šta nam taj i taj softver kaže.

Ali, ne samo da će proći možda i decenija dok tako nešto ne stigne, već ćemo i kasnije imati potrebu da pričamo s osobom koja ima vrlo jasnu opštu sliku o tome kako funkcioniše ljudski organizam. U principu, to će biti lekar ili neko ko se toliko tom tematikom bavio, da ga po pitanju znanja praktično ne možemo razlikovati od lekara.

U nekoj daljoj budućnosti sigurno će tehnologija stići do toga da će nam biti dovoljno da pratimo zdarvstvene savete našeg ličnog računarskog asistenta, kao što je, recimo, Aleksa.

Ali, tad ćemo imati prilike da razmatramo stvari dublje, da se zanimamo za različite specifične stvari, u kojima će biti neophodno da nam pomogne osoba koja je u materiji.

Recimo, neko hoće da stigne do Južnog pola. Čak i u toj budućoj hiperinformisanosti, sigurno je da ćemo hteti da se posavetujemo s lekarom budućnosti o tome kako da se specifično što bolje zaštitimo od teških vremenskih prilika na Antarktiku.


Zamislimo sad da mi je potreban automobil.

Za tih 10-20 godina tekuća tehnologija 3D štampanja će stići dotle da će ljudi moći da prave sopstvene automobile. Ako ispoštuju tačno određena pravila i procedure, koje se tiču bezbednosti i sličnog, a koje će biti automatski proveravane u softveru u kom automobil pravimo.

Ali, ja znam da hoću automobil koji treba da mi ispuni neke posebne uslove. Recimo, mora da bude sposoban da ide po svakom terenu, da kad ga ubacim u vodu bude i amfibija i brod i podmornica, da mogu i da letim pomoću njega, a da ujedno može da bude komotni životni prostor za tročlanu porodicu.

A na sve to još treba to i da dizajniram.

Da, sigurno je da će biti različitih difolta, na koje ću moći da se oslanjam ako imam ne baš precizne standarde. Ali, ako hoću da to bude nešto moje, nešto što baš meni odgovara, u to bih morao ili sam da se detaljno uputim ili da zamolim svog ortaka, koji se baš time bavi po ceo dan, da mi pomogne oko pravljenja tog mog automobila.

A, ne kao dodatni benefit, već zapravo glavni razlog zašto sam ga pozvao da mi u tome pomaže, dobijemo i druženje jedan s drugim.


Na kraju, ovde postoje bar jedna lična i jedna društvena implikacija.

Lična implikacija je da će relevantnost svakog od nas u našem okruženju zavisiti sve više od konkretnih znanja koja imamo, a manje od titule koju smo nekad u životu stekli.

Da, ta titula obično znači da je osoba znatno upućenija u konkretnu materiju, ali smo svesni i kako postoje lekari-antivakseri i doktori fizike koji veruju u svetlosne formule.

S druge strane, svesni smo i toga da postoje ljudi koji mnogo znaju o konkretnim stvarima, a da nisu stekli nikakvo formalno obrazovanje.

I to je dobro iz bar dva razloga. Prvi je taj da će svakom stručnjaku sa formalnom titulom biti neophodno da se aktivno bavi svojom strukom, kako njegova relevantnost u njegovoj neposrednoj okolini ne bi bila pregažena i novim informacijama i neformalno obrazovanim ljudima, koji se aktivno bave konkretnom materijom.

A dobro je i zato što svako od nas uz dovoljno interesovanja i rada može postati relevantan za svoju okolinu.

Da, to donosi i opsanost oslanjanja na ljude koji ne znaju previše, ali znaju druge da ubede da znaju. Ali, to ne vidim kao problem, već kao izazov za razvoj svih ljudi: informacije su dostupne i iako može biti kompleksno ustanoviti od koje tačke neko pravi grešku u razmišljanju, uz dovoljno truda uvek možemo da definišemo domen relevantnosti konkretne osobe. (Recimo, ako je neko antivakser, to ne znači da se ne razume dobro u vina.)

Društvene implikacije su još bolje!

Sledi nam jedan znatno povezaniji svet na tom ličnom nivou. Opet zahvaljujući internetu, ali na drugi način: ljudi koje znamo više nisu samo na jednom mestu, u našoj ulici, u našem gradu, već svuda po svetu.

Moj lični balon se prostire po svim vremenskim zonama (imam i Fidži i Zelenortska Ostrva, mada mislim da imam nešto propuštenih zona po Atlantskom i Tihom okeanu). I u tome jesam avangarda, zahvaljujući sticaju životnih okolnosti i interesovanjima, ali, kako vreme prolazi, sve sam manje poseban po tome. Moja ćerka već ima drugare sa različitih krajeva planete, a igranje neke od masovnih igara za više grača u ekipi sa svih krajeva sveta nije više ništa neobično.

To nam donosi globalnu isprepletanost, koja počinje da daje rezultate. Ksenofobični smo prema onima koje ne znamo, a ne prema onima koje znamo.

Recimo, najkvalitetnija kritika zapadnjačkog imperijalizma dolazi upravo od strane onih Zapadnjaka, koji ne tretiraju ljude s drugih krajeva sveta kao druge, one kojih se treba plašiti.

Ali, to ide i na drugu stranu. Najkvalitetnija kritika domaćih problema ne dolazi od onih koji su ksenofobni prema Albancima, Hrvatima, Vatikanu i Amerikancima. Ne dolazi ni od onih, koji imaju romantičnu viziju da američko govno bolje smrdi od domaćeg. Dolazi od onih, koji imaju dobru predstavu šta se događa po svim tim društvima. Jel, ako si promolio nos iz svoje prćije, pa makar i samo virtuelno, ne samo da nećeš biti ksenofoban, nego nećeš imati ni nerealne predstave o sjajnim kamenčićima koji tamo padaju s neba.

I to je baš mnogo dobra vest!

5 obrazaca iracionalnog razmišljanja koji vas koče u životu