Postoji jedna stvar koja mi je promakla poslednjih par decenija. Zapravo, ne da mi je promakla, već sam imao vrlo negativan stav prema svakom ko je uopšte to pomenuo.

Nisam bio u pravu.

A nisu u pravu ni oni koji kažu da nam je glavni civilizacijski problem u koji upravo ulazimo stvaranje veštačke inteligencije.

Postoji nešto mnogo strašnije, nešto što se nalazi u odnosu između prirode i naših glava. A kad bolje razmislim, u pitanju je verovatno i jedan od najvažnijih velikih konceptualnih koraka, koji upravo sad kao vrsta krećemo da pravimo.


Kad ti neko u prethodnih nekoliko decenija kaže da je glavni problem premalo izbora koje imamo, shvatiš da je u pitanju osoba kojoj je taman toliko dobro, da može da traži preko leba pogaču i da joj je to glavni problem u životu.

A kad ti neko kaže da je glavni problem previše izbora koje imamo, odmah shvatiš da je u pitanju osoba kojoj je mnogo dobro u životu. Ta osoba živi u takvom izobilju, da ne zna šta će od svega što ima.

I, naravno, ni jedan ni drugi tip argumenata nisam tretirao kao validan. Ona prva grupa je negde na prelazu između srednje i više srednje klase, dok je ona druga duboko u višoj srednjoj klasi, a verovanto i bogataš.

Artikulisanje jedne ili druge stvari kao problema znači da ta osoba ne mora da razmišlja o tome gde će živeti narednog meseca, šta će jesti naredne nedelje, ko će je od državnih, kapitalističkih i ostalih organa kako maltretirati i sve tako.

Ali, nisam bio u pravu.

I to ne zato što najveći broj ljudi koji se buni na jedno ili drugo nije baš jadna malograđanština, koja bi ili nešto više ili ne ume da se snađe u izobilju u kom živi. Ne ni zato što ima premalo izbora. Ne ni zato što se ja osećam kako ima previše izbora u kojima ne umem da se snađem.

Snalazim se sasvim dobro.

Zapravo, uživam u tome.


Problem percepcije da ne postoji dovoljno izbora je problem onih koji bi da budu pravi konzumeri američke provinijencije, kojima je dostupno apsolutno sve što u svojim (proto)konzumerističkim glavama mogu da zamisle.

To je problem nepostojanja blještavih konzumerističkih proizvoda, kojih ima na tone u kapitalizmu, ali ih nije bilo baš tako ni u socijalizmu, a ni u tranziciji.

Da, ima i bitnih proizvoda, kojih nema ovde ili onde, ali ne bune se ti zbog nedostatka izbora, već zbog nedostupnosti onog što im je potrebno. Nedostatak potrebnog nije nedostatak izbora, već, jel, nedostatak potrebnog.

Da, da, da. Može se o ovome govoriti u kontekstu društvenih i međuljudskih odnosa, koji su sputani različitim smislenim i besmislenim barijerama, ali ni to nije ono o čemu se ljudi dominantno bune kad se bune zbog nedostatka izbora.

Naravno da je i mene to doticalo.

I mogao bih ovde naširoko da pričam o tome kako sam po prvi put u životu jeo dobar sladoled od čokolade u Beču (pa su tokom 2000-ih krenuli baš takvi da se pojavljuju svuda po Beogradu), kako je Dukatovo čokoladno mleko baš ono što sam oduvek želeo, kao i sve ostale konzumerističke udobnosti u kojima sad uživam ili koje još uvek nemam, a znam da postoje.

Svi vrlo dobro znamo tu problematiku.


Danas smo sve više suočeni s “previše izbora”.

Ovo namerno stavljam pod navodnike, pošto je mesto gde to najviše osećamo prodavnica: hoćeš li uzeti ove ili one jabuke, ovo ili ono kiselo mleko, ovu ili onu čokoladu…

Kad se postavi tako, problem “previše izbora” se raščitava kao poseban oblik izvoljevanja dobro ušuškanih ljudi po razvijenom svetu. Ono, uzmi kiselo mleko, koje jebeno prvo dohvatiš i rešio se sebi problem “previše izbora”!

Ali, ima tu nečeg bitnijeg i taj grotesktni problem izbora kiselog mleka predstavlja samo vrh ogromnog izazova — da ne kažem problema –, s kojim krećemo u suočavanje.


Svako ko se bavio nekom intelektualnom aktivnošću intenzivno, sigurno je stigao u poziciju da nema dovoljno vremena ne samo da pročita sve knjige koje bi hteo, već i da u svakom od tih polja postoji toliko različitih mogućnosti, da je jasno da nikad neće saznati sve.

To obično nije nikakav problem. Recimo, jedan bakteriolog je svestan da može da postane stručnjak za ešerihiju koli, a da njegovo znanje o drugim bakterijama nikad neće biti tako potpuno.

I to je deo profesije. I ja znam da, makar koliko me to intrigiralo, nikad neću znati ni sve jezike, a ni sve operativne sisteme. Da, intrigira me i jedno i drugo, želeo bih da znam više i više i o ljudskim i o programskim jezicima, a posebno o operativnim sistemima. Ali, svestan sam da to nikad neće moći da bude na nivou koji bih smatrao nekako potpunim.

I do ove tačke ništa nije problem za bilo koju zrelu osobu. Takav je svet, takva je priroda, ne možemo sve i negde se limitiramo u svojim htenjima.

Problem se javlja u sledećem koraku. I taj sledeći korak već sad vrlo dobro poznaju vrhunski naučnici i osrednji tehničari.

Da, postoje stvari o svetu, koje osrednji programer iz vaše okoline zna mnogo bolje nego vi, makar koliko da bolje poznajete svet od njega u principu.


Znate ono o prebrojivoj i neprebrojivoj beskonačnosti? Kantor i matematika iz srednje (a možda čak i osnovne) škole?

Ukratko, ako je skup kardinalnosti celih brojeva, onda je prebrojiv, pošto možeš da dodeliš po jedan broj svakom elementu skupa i nema veze što je skup beskonačan, na svaki sledeći član tog skupa možeš da nalepiš jedan broj.

Recimo, skup svih znakova svega što su ljudi ikad napisali jeste veliki, ali nije beskonačan. Skup svih znakova svega što će ljudi i njihovi naslednici (koji ne moraju biti ljudi) ikad napisati, a pod uslovom da nas niko ne uništi niti se samouništimo, jeste prebrojivo beskonačan: ne znamo koliki je, stalno se uvećava, ali svakom znaku možemo dodeliti jedan broj.

Naravno, pod uslovom da su taj jedan broj svakom znaku dodelili neki vanzemaljci, pošto pisanjem jednog broja uvećavamo skup napisanih karaktera, što znači da nam svakom dodelom jednog broja jednom znaku ujedno pravimo nove znakove, kojima opet treba dodeliti neki broj, kojim opet pravimo nove znakove itd.

To mu dođe neprebrojiv skup, skup kardinalnosti veće od skupa celih brojeva.


Naučnici i programeri se suočavaju s dve različite vrste kardinalnosti.

Programeri barataju stvarima koje smo mi već stvorili, a naučnici prirodom. U principu, problemi s kojim se suočavaju naučnici jesu i beskonačni i neprebrojivi, dok se programeri obično suočavaju s problemima koji su beskonačni, ali prebrojivi.

Da, i programeri se ponekad suočavaju s beskonačnim neprebrojivim problemima (u krajnjem slučaju, onaj primer o prebrojavanju znakova, koji se opet prebrojavaju i jeste vrlo programerski), ali obično to nije tako, što omogućava lakši uvod u civilizacijski izazov pred kojim smo.


Jedan mikrobiolog se bavi hemijskim procesima unutar bakterije. Ali je svestan i da neki uticaj na tu njegovu bakteriju imaju i procesi unutar atomskog jezgra, ali i druge subatomske čestice. Recimo, radioaktivnost i fotoni.

A ima tu sigurno još nečeg što do sad nismo saznali! I naravno da će naučnik biti intrigiran šta to još, a da ima mogućnosti da sve to ispituje, vrlo bi ih rado ispitivao.

Naučnici to i rade. I odavno je poznato kako naučnici znaju sve više o sve manje i postoji žal za renesansnim naučnicima, koji su, eto, znali o mnogo toga više, ali znatno manje.

To je ona razlika između eksperta i eksperta opšte struke: ekspert zna skoro sve skoro ni o čemu, dok ekspert opšte struke zna skoro ništa o skoro svačemu.

I to može biti potpuno rešiv društveni problem. Trebaju nam naučnici, koji nisu fah-idioti? Pa, dodaš godinu-dve opšteg obrazovanja i više nisu fah-idioti.

Ali, društveni problem nije onaj glavni. Glavni problem je u uvećavanju našeg znanja o prirodi i baratanjem beskonačnošću, koja je u ovom slučaju neprebrojiva.

Da, partikulizacija znanja je nužan proizvod nauke koja nema jake računare iza sebe. Da, i to se menja, ali će to pre omogućiti postojećim naučnicima da dopru dalje, nego što će odjednom napraviti od naučnika prave erudite.


Administrator i programer se suočavaju s drugom vrstom problema. Oni barataju već napravljenim stvarima, koje imaju tačno određene osobine. I može magnetni zapis na hard disku imati kakvegod prirodne osobine, ali je programeru samo bitno da li su to nula ili jedan ili ne može da pročita. Programera ne zanimaju prirodne osobine magnetnog uređaja za skladišenje podataka.

I moglo bi se reći da je problem programera mnogo lakši nego problem naučnika. I jeste u teoriji.

U praksi je svejedno. Ako je nešto u praksi beskonačno, potpuno ti je svejedno da li to uopšte nije beskonačno, već samo izuzetno veliko (sve ono što su ljudi do sad napisali), prebrojivo beskonačno (sve ono što će ljudi ikad napisati, pod uslovom da vanzemaljci broje) ili neprebrojivo beskonačno (sve što će ljudi ikad napisati, pod uslovom da ljudi sami broje).

Izuzetno bitna stvar, koju sam naučio od inženjera, jeste da uvek moraš da razmišljaš o rešenju koje uzima manje vremena. Izuzetno korisna tehnika, koja ozbiljno štedi i vreme i živce.

Ali, baš ta tehnika predstavlja tehniku koju ćete i vi morati da naučite, što znači da je bolje naučiti je pre nego kasnije. I to ne zato što se ovom tehnikom štedi sat, dan, mesec ili godina rada, već zato što počinjemo da se suočavamo sa problemima koji ne mogu biti rešeni na načine na koje smo do sad naučili da ih rešavamo.

U svojoj struci se s vremena na vreme suočim s tim da nešto ne radi iz nepoznatog razloga i obično imam dve opcije: da slomim problem ili da izvučem podatke iz bekapa i namestim da radi kao što je radilo. I, da, nekad ima smisla slomiti problem, ali najčešće je bekap najbolje rešenje. Obično se s istim problemom neću sresti nikad više i od rešavanja konkretnog problema nemam nikakve bitne koristi.

Da, sigurno je da neke koristi i lomljenja problema dobijem. U krajnjem slučaju, osećam se dobro što sam rešio neki problem, a možda sam stekao u međuvremenu i neki uvid. Ali, jebiga, mogu se osećati dobro i rešavanjem nekog smislenog problema, a “možda uvid” je previše beznačajan podsticaj u odnosu na činjenicu da “možda uvid” mogu da dobijem i u bilo kojoj drugoj životnoj prilici.


I kolikogod da vam ovo deluje kao tehnički, a ne fundamentalni problem s kojim se suočavamo, stvari se značajno komplikuju kad stignemo do korisnog i ispunjujućeg.

Evo opet konzumerističkog primera.

Ustanovio sam da je Dukatovo čokoladno mleko baš ono što očekujem od čokoladnog mleka i Imlekovo više ne konstatujem. Kapitalizam mi je doneo ono što u socijalizmu nisam imao.

A onda sam našao i Dukatovo crno čokoladno mleko! I baš je dobro! Ali, i ono obično je isto tako baš dobro! I jedno i drugo je baš dobro!

I, da, kombinujem. Ponekad pijem obično, ponekad pijem crno, ponekad ih pomešam. (A razmišljam se da od Dukata tražim pare za reklamu. Dobro, može i u čokoladnom mleku.)

A, sad, zamisli da Dukat napravi i noisette čokoladno mleko! Pa onda ono koje je istog ukusa kao milka, pa ono koje istog ukusa kao kinder, pa ovo, pa ono.

A onda krenu da eksperimentišu i počnu da prave gomilu različitih ukusa, od kojih mi se, recimo, pola sviđa. A onda se Imlek seti da bi i oni mogli da se pozabave svime time i naprave i oni gomilu različitih, ukusnih čokoladnih mleka. Pa im se pridruže i druge mlekare.

I ja od tog trenutka mogu značajan deo svog života da provedem u isprobavanju i uživanju u različitim vrstama čokoladnog mleka i postanem pravi somelijer za čokoladna mleka.

Preko svega drugog čime se bavim.

A čokoladno mleko mi nije uopšte nikakav životni prioritet.


I onda ide korak dalje.

Tehnologija je upravo stigla do tačke u kojoj mozgalice za kreativne ljude više nisu igra za one koji u tim igrama uživaju, već počinju da budu korisne i drugima.

Evo, recimo, po više kategorija me intrigira zamena lica u filmovima, spotovima, skečevima i sl. u različitim kontekstima. I igram se time i sa bliskim ljudima.

I to na prvi pogled nije ništa neobično: jel, svi mi dobijemo novu igračku, pa se igramo sami i sa onima kojima je to isto tako zanimljivo. Ali, jeste kategorijalno drukčija stvar. Ova igra nema kraja.

Čak i ove fotografije, slike i kratki isečci iz filmova i spotova daju mogućnost da maštamo o nama u toj konkretnoj priči. I nije da nas sad svako od tih maštanja drži posebno dugo, ali ne samo da ih ima praktično beskonačno (jel, kardinalnost je skupa svega onog što su ljudi do sad napisali, što nije beskonačno, ali jeste praktično beskonačno), već je ovo samo početak elaborirane, personalizovane i uranjajuće proizvodnje sadržaja, koji samo daje naznake koliko će svi ti doživljaji biti ispunjujući i intenzivni.

I naravno da želim da donesem nešto zanimljivo, lepo, ispunjujuće, maštajuće bliskim ljudima oko sebe. A to znači da su moje kreativne mozgalice počele da imaju emotivnu i socijalnu korist za mene i ljude oko mene.

Tek smo na prapočetku.

Ali, nije ovde izazov u tome što ćemo dobiti nešto što je još bolje, još stvarnije od slike, filma ili video igre. Izazov je u tome što će toga biti praktično beskonačno.

Da, nekima će se neuroni spaliti intenzitetom doživljaja. Ali, to i nije nešto s čim se do sad nismo suočavali. Piješ alkohol ili da se osećaš pripito ili da se razvališ. Nije dobro piti alkohol da se razvališ. Ako si samodestruktivan, pićeš alkohol neumereno, ako nisi, pićeš ga umereno. Tako će biti i sa ovim novim doživljajima. Da, neki će pasti, ali samo zato što su padu bili skloni.

Glavni izazov će biti limitirati sebi izbore u situaciji u kojoj je svaki od njih podjednako ispunjujuć, podjednako intenzivan, podjednako dobar, ali se razlikuje u tom nekom emotivnom mirisu, ukusu, u emotivnoj melodiji, koja nam svira dok svaki od tih doživljaja doživlajvamo.


Spremite se! Ne dolazi zima, već večno proleće ili kojegod je vaše preferirano godišnje doba, pa čak i da je to zima.

I izgleda vam kao da je to nešto mnogo dobro. I jeste. Ali to novo doba donosi drugu vrstu izazova, koji mogu biti isto tako (samo)destruktivni, kao što nam i prethodni, mnogo “stvarniji” problemi i jesu bili i jesu sad.


A možemo već sad videti kako su nam se ti problemi ozbiljno približili. Danas više ljudi umire od previše hrane nego od premalo hrane. Danas je depresija mnogo opasnija pandemija od kovida.

S tim da su gojaznost i depresija samo dva od detektovanih problema.


U dolini Serengeti jedan lav treba da radi nekoliko sati dnevno za svoju hranu. A kad je sit i potpuno zadovoljan, on može da se izvali i spava.

Ali, spavanje ne ide ako si pun energije. A pošto nema šta drugo da radi, to je trenutak kad mu jedina smislena stvar koju želi da radi jeste maltretiranje drugih lavova. Posebno lavica.

Obest, da.

Zamisli one francuske studente, koji idu u Španiju i šire zarazu zato što im je to model kako se živi život! Naravno, hoće i Španci njihove pare i niko tu nije nevin. Ali, bitni su nam tu ti francuski studenti.

Mladi Francuzi sedamdesetih svakako nisu tako išli u Španiju. Bio Franko tamo, pa je Španija bila pre kao evropski Tajland, nego kao ugodna evropska turistička destinacija.

Na Tajland se ide ako si malo u neskladu sa zakonima u svojoj zemlji, ali ne baš mnogo, pošto ćete u tom slučaju Tajland isporučiti svejedno. Ono, sitni digitalni krimialci.

Ide se i zbog slobodnog tržišta prostitucije. A kad muškarci dovoljno siromašni da ne mogu da plaćaju prostitutke po Zapadu, a dovoljno bogati da plaćaju tajlandske prostitutke zapišaju neko mesto, onda to postane fensi mesto za svakakve skorojeviće.

E, Španija je bila baš takva sedamdesetih. Nije bila mesto za obesnu francusku omladinu. Bila je mesto za diskretno konzumiranje onog što nije bilo moguće diskretno konzumirati u Francuskoj osim ako nisi bogataš.

Za pedeset godina je kapitalizam promenio društvenu klimu tako, da pojam dobrog života nije više dovoljno svega, već, između ostalog, turistički konzumerizam, koji će se upražnjavati i po cenu neposredne odgovornosti za smrt drugih.

Jebe im se.

Hoće im se.

Može im se.

Obesni su.

A zamisli sad nekog tamo četrdesetogodišnjaka ili pedesetogodišnjaka oko 2040-ih, čija je životna pozicija: “Čuj sine, prežalio sam majku, koju sam ubio svojom neodgovornošću, a gde neću tebe! Ionako ću novu zabavu naći narednog minuta, pošto me ovaj program očisti od gilt tripa!”

Ne, ovo neće biti nikakvi zli vladari sveta, koji uživaju u krvi devica.

Ovo već postoji među “običnim ljudima”: sloboda koju nam je naš kovid dao. Da, to su stavovi gomile današnjih četrdesetogodišnjaka i pedesetogodišnjaka. Oni budući će samo biti iskreniji u tome. Biće manje prikriveni, manje govnjivi od ovih danas.

Zato što je vikend u Madridu nešto što vredi više od života i onih koje ne poznaju i onih koje poznaju.

Zamisli sad koliko će onda od drugih ljudi biti bitniji ti ultimativni doživljaji, koji nas čekaju iza ugla!


A kad se suoče s posledicama svojih izbora i nikakvo sokoćalo ne bude moglo da ispravi gilt tripove nastale usled sranja koja su tokom života napravili, onda dođu izgubljenost i očaj.

I dobijemo društvo u kom dominiraju depresivni, obesni, izgubljeni i očajni.

I sve zbog previše izbora. Zbog toga što nam je previše dobro. Zbog toga što ne umemo da se kontrolišemo.

Nije ovo proročanstvo, već opis onog s čime se suočavamo i s čime ćemo se još intenzivnije suočavati. Neki od nas iz subjektivne perspektive, neki iz perspektive posmatrača koji učestvuje.

Verujem da ćemo preživeti.

Ali, preživljavanje nam ozbiljno zavisi od suočavanja s obiljem izbora, koji nam se događaju.

Da budem iskren, i nije tako loša ideja da veliki deo ljudi živi u onim čaurama iz Matriksa i to pod uslovom da su dobro izolovani od mogućnosti da rade bilo šta što može da utiče na ostatak Univerzuma.

Verujem da ste shvatili da nam je Matriks postao rešenje problema, a ne neki tamo anticipirani problem, koji služi za zadovoljavanje dela naših kinkova zasnovanih na strahu.


A ako ipak ovo prevaziđemo, to će biti izuzetno veliki korak za nas kao vrstu!

Po prvi put u našem posotjanju se suočavamo s obiljem izbora, a ne s njihovim nedostatkom.

Da, oni lavovi u Serengetiju se svakodnevno suočavaju s viškom resursa, ali ne i s viškom izbora.

Nalaženje u višku izbora je najporedivije s magarcem između dva plasta sena. S tim što naš problem nisu dva plasta sena, već su te dileme na svakodnevnom nivou.

I iako bi se zaključak mogao svesti na to da ne budete taj magarac, već se odlučite za jedan plast sena čim pre, jasno je da to uopšte neće biti lako.

Ali, čim pre normalizujete tu vrstu odlučivanja u svom životu, tim ćete se pre prilagoditi sve bržim promenama koje nam se dešavaju.