Svako je načinio pogrešku u nekom trenutku svog života. Možda ste uhvaćeni u sitnoj laži, koja se uskoro otkrila. Da li reagujete priznanjem ili pokušavate da zataškate? Prijatelj vas zamoli da pregledate njegov CV rezime pre sledećeg razgovora za posao. Složili ste se da to uradite, ali ste nezako zaboravili. Nedelju dana kasnije, kada vas prijatelj pita za vaše sugestije, vi prikrijete svoj ispad davanjem niza neodređenih komentara koji uopšte nisu od pomoći. Ovo ne uspeva da zavara vašeg prijatelja, koji čitavu epoizodu doživi jako loše. Kako da prevaziđete taj momenat “u kome ste uhvaćeni”? Kako bi bilo jednostavno priznati grešku od samog početka, uz obećanje da ćete se time pozabaviti do kraja dana?

Lagati, a zatim prikrivati laž je, u suštini, oblik pogreške po tome što odražava nedostatak dobrog rasuđivanja s vaše strane. Druge pogreške obuhvataju ponašanje koje odražava nedostatak rezervisanosti, ili, doslovno, nedostatak uzdržanosti. Manje pogreške su dovoljno uobičajene, kao što pokazuje gore navedeni primer, ali ipak postoje neke koje dostignu epske proporcije u ljudskim životima.

Da li ste se ikada brinuli da možete biti uhvaćeni za vreme virtuelnog sastanka na Zoomu? Jeste li sigurni da vas vaše kolege, prijatelji ili porodica više ne vide nakon što napustite sastanak? Možete li biti 100% sigurni da ne mogu da vide kako tokom sastanka igrate video igre, proveravate poštu, obavljate onlajn kupovinu ili mažete nokte?

Zaista, možete pokušavati da budete pažljivi što je više moguće, ali pre ili kasnije će doći trenutak kada ćete biti uhvaćeni u nekoj vrsti kompromitujuće pozicije koja vaše slabo rasuđivanje javno stavlja na videlo, čak i bez pomoći Zooma. Mogli biste nehotično pritisnuti “odgovori svima” u lancu mejlova, umesto da pošaljete svoje vrcave komentare nekom prijatelju, ili biste mogli napraviti sličan ispad uživo ukoliko zajedljive komentare namenjene jednoj osobi čuje neka druga. Znali ste da je trebalo da budete pažljiviji, ali u tom trenutku, vaš superego nije uradio svoj posao nadziranja.

Šta radite kada ste uhvaćeni na delu?

Kada vaše dobro rasuđivanje ispadne iz koloseka, šta vam može pomoći da vratite bilo svoju reputaciju, ili svoje izgubljene međuljudske odnose? Da li je najbolje jednostavno reći kako jeste, ponuditi najbolje priznanje koje imate i nadati se da će povređena strana (ili strane) preći preko toga? Ili bi trebalo da se pretvarate da se nesrećni događaj nikada nije ni desio?

Prema studiji autora Majkl Lou sa Instituta za tehnologiju u Džordžiji i i Keli Hous sa Vanderbilt Univerziteta, priznanja su pre norma nego izuzetak. Kao rezultat, postoje desetine sajtova na društvenim medijima koje ljudi koriste kao platforme za svoja priznanja. Pitanje je da li ta navodno “istinita” priznanja zaista rade?

Mogli biste pomisliti da ćete nakon priznanja greške biti skloni da se zakunete da se nikada više ne upustite u to ponašanje. Neprijatnost posledica samog čina u kombinaciji sa ne tako laskavom slikom kako sada sebe vidite bi trebalo da bude od pomoći da vas vrati na put ispravnosti.

Prema Lou i Hous, da li ćete se promeniti na osnovu priznanja ili ne, zapravo zavisi od toga koliko krivice osećate povodom svog ponašanja. Ako je vaš prestup dovoljno krupan, a vaš osećaj krivice odgovarajuće visok, postoji velika šansa da će vaše priznanje voditi do reforme vašeg ponašanja. Ipak, ako vaš prestup podrazumeva manju grešku i ne osećate se previše krivo zbog toga, vaše ponašanje u budućnosti se verovatno neće promeniti čak i ako ponudite priznanje. Zaista, u ovim okolnostima, možete osećati kako jednostavno nemate volje ili sposobnost da promenite svoje ponašanje.

Prema njihovim zaključcima, uloga krivice je bila važna kao ključni faktor koji je vodio tome da ispitanici praktikuju samokontrolu. Kada su učesnici osećali visok nivo krivice povodom onoga što su smatrali krupnim ispadom, njihova tendencija da se preterano upuštaju u to nakon priznanja je bila mnogo prigušenija. Oni koji su priznali sa malim nivoom krivice su veselo nastavili dalje, jedući više slatkiša ili su bili voljni da nastave da troše besomučno.

Kako najbolje priznati grešku

Ovi rezultati imaju uznemiravajuću implikaciju da vas priznanja zapravo vuku dalje od vaših ciljeva ka unapređenju sebe ukoliko osećate malo krivice za svoje greške. Po rečima autora, “iako javna diskusija naših grešaka može u nekim slučajevima pomoći u našem budućem pridržavanju ovih ciljeva, takođe ima potencijal da bude suprotna, ukoliko postoji nedostatk iskrene krivice po pitanju ispada.” Samo kada ljudi ponude priznanja za ponašanja koja stvaraju duboke nivoe krivice, onda će događaj postati inspiracija za promenu ponašanja.

Zaključci autora Lou i Hous ne sugerišu nužno kako koristiti priznanja da vratite svoj javni imidž kada ste demonstrirali loše rasuđivanje u svojim postupcima ili svojim rečima. Ipak, studija ukazuje na značaj izražavanja određenog nivoa krivice kada i ako istupite sa priznanjem. Sledeći put kada se nađete uhvaćeni u nekom činu (koji podrazumeva ponašanje ili reči), dozvolite sebi da razmislite o tome šta ste uradili umesto da okrivite svoj nedostatak samokontrole. Priznanje koje odražava izvestan stepen samokritičnosti, sve dok je to iskreno, vam može puno značiti u poduhvatu popravljanja štete usled vaših aktivnosti.

Sve u svemu, kada ste uhvaćeni u činu prestupa, biće potrebno i priznanje zajedno sa krivicom, kako biste preokrenuli to iskustvo u nešto što će pomoći vašem budućem razvoju. Možda preferirate da ne priznajete svoje greške, ali iskreno priznanje da ste zalutali sa svojih ličnih puteva kojima se vodite može postati najbolji put do iskupljenja.

Kako reagovati na greške: Igra krivice u poslovnom okruženju