Svi smo mi osetili izmaglicu koja se spušta na nas kada pogrešimo nečije ime odmah nakon što smo se upoznali, ne uspemo da se setimo gde smo ostalivi automobil na parkingu, ili ispričamo prijatelju jednu istu priči dva puta. Naše pamćenje je retko pouzdano onoliko koliko bismo želeli, ali postoje dokazi da je bolje nego što su stručnjaci u ovoj oblasti smatrali do skoro.

Ponekada, naše pamćenje nas takođe iznenadi. Događa se da se nekako prisetimo porodičnih priča koje su nam davno ispričane, imena učitelja iz osnovne škole ili živopisnih činjenica zakopanih u dubini našeg mozga. Uprkos standardnim podbacivanjima, naša memorija može zadržati daleko više nego nego što očekuju eksperti, ili čak i mi sami.

Zaključci o pouzdanosti pamćenja neverovatno variraju. Ima studija koje su zaključile da je pamćenje ekstremno precizno, dok su druge zaključile kako ne samo da je manjkavo, već je i krajnje nepouzdano. Čak i stručnjaci za memoriju mogu imati poteškoća da predvide koliko su tačna naša sećanja. U nedavnoj studiji Univerziteta u Torontu, od takvih stručnjaka je zatraženo da predvide tačnost sećanja na događaje koji su se odigrali dva dana ranije. Premda su sećanja na ove događaje bila veoma dobra – više od 90% tačna u proseku – stručnjaci su predvideli da bi ona bila svega 40% tačna. Zašto je naša memorija tako misteriozna?

Studije koje zaključuju da je pamćenje dobro tipično testiraju sećanja više nedavnih događaja i naglašavaju neverovatnu precizniost njihovih detalja. U studiji Univerziteta u Torontu, istraživači su merili sećanja na iskustva koja se mogu verifikovati, fokusiranjem na ona koja se odnose na obilazak bolnice vođen audio snimkom. Dva dana nakon što su učestvovali u obilasku, od učesnika je zatraženo da se prisete šta se dogodilo. Ovi rezultati su u velikoj meri konzistentni sa onima koji su dobijeni u drugim studijama, uključujući i onu sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje u kojoj je od ljudi zatraženo da upamte skup fotografija i zatim ih kasnije nacrtaju. Posmatrane zajedno, ove studije sugerišu: iako se ne sećamo velikog dela onog što iskusimo, ono čega se sećamo je tačno, barem tokom nekoliko dana. Ovo je od pomoći za sve nas.

Imajući u vidu ovaj zaključak, ima smisla da učinak memorije opada kada eksperiment testira pamćenje nasumičnog podskupa svih događaja koji su se odigrali (nasuprot podskupu koga se pojedinac seća). U jednoj ovako osmišljenoj studiji, istraživaći sa Harvard medicinske škole su se fokusirali na sećanja na predefinisanu šetnju po gradu. U njihovom eksperimentu, različiti ljudi su prelazili istu rutu, ali u različito vreme. Dok su to radili, istraživači su snimali njihova iskustva video kamerom pričvršćenom za šlem. Sledećeg dana, istraživačci su testirali pamćenje svakog učesnika tražeći da procene da li su različiti video snimci bili izvučeni iz stvari koje je pojedinac iskusio, ili iz iskustva drugih. Činjenica da su snimci koje nisu iskusili bili snimljeni od strane drugih učesnika koji su hodali istom rutom u različito vreme je zadatak načinila naročito izazovnim. Prosečan učinak memorije na ovom zadatku je bio nizak (56% tačnosti) i tek nešto malo viši od pogađanja (50% tačnosti). Ovi rezultati sugerišu da kada nas pitaju da li smo iskusili određeni događaj, skloni smo da se zbunimo stvarima koje su slične onima koje su se zaista desile. Ovo je konzistentno sa nedavnim radom koji sugeriše da kada policija okuplja lica za prepoznavanje, rezultati će biti tačniji ukoliko su lica među kojima svedok treba da odabere različitija.

Određeni broj drugih faktora takođe može uticati na učinak memorije. Budući da smo skloni da vremenom zaboravljamo stvari, takav učinak zavisi od toga koliko je vremena prošlo od događaja. Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001., uspomene na događaje koje je moguće verifikovati su bile prilično tačne (88% tačnosti), ali su se umereno smanjile tokom prve godine (do 77% tačnosti). Još jedan važan faktor je trening. U jednom istraživanju, šest nedelja treninga memorije je povećalo broj reči kojih su učesnici mogli da se sete sa liste jedan dan nakon što su ih videli (od 16.1 do 56.2 od 72 moguće reči), a takvi efekti treninga su se održali barem 4 meseca, što je najduži vremenski period koji je testiran.

Ovi rezultati mogu pomoći ekspertima da predivde učinak memorije u scenarijima u realnom svetu. Pa ipak, njihove procene su često daleko od očekivanog. Razlika se odražava u studiji Univerziteta u Torontu, u kojoj je jako pouzdan učinak memorije učesnika bio izuzetno potcenjen od strane panela stručnjaka za pamćenje. Smatra se da je pesimizam stručnjaka usledio iz naglaska njihovog istraživanja na to kako pamćenje funkciniše. Kako ova naučna oblast napreduje, prisutna je prirodna progresija od kvalitativnih opisa “koliko” do kvantitativnih predviđanja “koliko dobro”. Studija Univerziteta u Torontu je podsetnik da je za istraživanja pamćenja važno preduzeti ovaj sledeći korak u pravcu dovoljnog razumevanja naše memorije, kako bi se tačno predvidela i cenila njena moć, jer – naše pamćenje je bolje nego što se dosada mislilo.

Džim Kvik vas uči kako brzo savladati bilo koju veštinu ili materiju